Isak Asimov - Spuštanje noći

Kako bi jednostavno bilo, u čudu je razmišljao Teremon, držati mu glavu pod vodom dok se ne udavi.

Deo njegovog uma, u stvari, se zalagao za tako nešto. On bi tebe ubio bez razmišljanja. Otarasi ga se. Šta ćeš inače učiniti kada ga pustiš? Ponovo se boriti s njim? Šta ako krene za tobom kroz šumu da ti se osveti? Udavi ga sada, Teremone. Udavi ga. Bilo je to pravo iskušenje.

Ali samo je jedan deo Teremonovog uma bio voljan da se spremno prilagodi novom moralu džungle koji je zavladao u svetu. Inače se gnušao i same pomisli; na kraju je pustio čovekovu ruku i povukao se. Podigao je ispuštenu toljagu i stao da čeka.

Međutim, čoveku više nije bilo do borbe. Daveći se i hvatajući vazduh, ustao je iz potoka dok mu se voda slivala iz usta i nozdrva, i seo na obalu drhćući, tresući se, kašljući, boreći se da dođe do daha. Neprijatno i s puno straha zurio je u Teremona, ali nije pokušavao da ustane, a kamoli da se ponovo upustiu borbu.

Teremon ga zaobiđe, pređe preko potoka u luku i otrča brzo dublje u šumu.

Bilo mu je potrebno punih deset minuta da shvati kako umalo nije ubio čoveka. A onda se iznenada zaustavio, oblio ga je znoj i pripala mu je muka, tako da je počeo strašno da povraća i dugo mu je trebalo da se sredi i ustane.

Kasnije istog popodneva shvatio je da su ga njegova lutanja dovela do ivice šume. Kada je pogledao između drveća ugledao je auto-put… potpuno prazan… a na suprotnoj strani puta, ruševine visoke zgrade od cigala koja se nalazila na prostranom trgu.

Prepoznao je zgradu. Bio je to Panteon, katedrala Svih Bogova.

Nije mnogo šta od nje ostalo. Prešao je put i zagledao se, ne verujući. Činilo se kao da je vatra zapaljena u samom središtu zgrade… šta su to uradili, upotrebili klupe za potpalu?… tako da je planula pravo naviše kroz usku kulu iznad oltara, zahvativši drvene grede. Cela kula se srušila, povukavši i zidove. Cigle su ležale svuda unaokolo po trgu. Video je tela koja su štrčala iz ruševine.

Teremon nikada nije bio naočito religiozan čovek. Nije poznavao nikoga ko je to bio. Kao i svi drugi govorio je stvari poput „Moj Bože“ ili „Bogova mu!“ ili „Velikih mu Bogova!“ da bi nešto naglasio, ali ideja da bi mogao stvarno postojati Bog, ili bogovi, ili bilo šta što je trenutni preovlađujući sistem verovanja zagovarao, oduvek je bila nevažna za način života koji je on vodio. Religija je za njega bila nešto srednjevekovno, starinsko i arhaično. Tu i tamo zatekao bi se u crkvi na venčanju kakvog prijatelja… koji je, razume se, bio isto toliki nevernik kao i on sam… ili je tamo odlazio da izveštava za novine sa nekog službenog obreda: međutim, nikada nije ulazio u neko sveto zdanje iz religijskih pobuda od vlastitog krizmanja kada mu je bilo deset godina.

Svejedno ga je pogled na uništenu katedralu duboko dirnuo. Prisustvovao je njenom posvećenju, pre nekih dvanaest godina, kada je bio mlad reporter. Znao je koliko je miliona kredita ta zgrada stajala; divio se izvanredno obavljenom umetničkom poslu; dirnula ga je predivna muzika Džizimalove Himne bogovima dok je odjekivala velikom dvoranom. Čak i on, koji nije verovao ni u šta sveto, nije mogao da odoli osećanju da ako na Kalgašu postoji mesto na kome su bogovi stvarno prisutni, onda to mora da je ovo.

A ti bogovi su dopustili da zgrada bude ovako uništena! Bogovi su poslali Zvezde, znajući da će ludilo koje će potom uslediti u ruševine pretvoriti čak i njihov vlastiti Panteon!

Šta je to značilo? Šta je to govorilo o nemogućnosti da se dokuče i objasne bogovi… pod pretpostavkom da oni uopšte postoje?

Teremon je znao da niko više nikada neće ponovo izgraditi ovu katedralu. Ništa više neće biti kako je nekada bilo.

„Pomozi mi“, pozva ga neki glas.

Taj slabi zvuk prekinu Teremonove meditacije.

„Ovamo. Ovamo.“

Levo od njega. Da. Teremon primeti blesak zlatastog svešteničkog ruha na suncu. Dole, niz zgradu, neki čovek bio je napola zatrpan šutom… jedan od sveštenika, očigledno, sudeći po njegovoj bogatoj odori. Ispod struka ga je prikovala teška greda i mahao je rukama poslednjim ostacima snage.

Teremon krenu prema njemu. Međutim, pre nego što je uspeo da napravi više od desetak koraka, na suprotnom kraju srušene zgrade pojavi se još jedna prilika i potrča napred: vitki, hitar čovečuljak koji je posrtao preko cigli poput kakve životinje, napredujući prema zapretanom svešteniku.

Odlično, pomisli Teremon. Zajedno bismo možda i mogli da uklonimo tu gredu sa njega.

Ali dok je bio još nekih dvadeset stopa udaljen, iznenada se sav užasnut zaustavio. Hitri čovečuljak već je bio stigao do sveštenika. Nagnuo se nad njim i jednim brzim pokretom malog noža prerezao sveštenikovo grlo, kao da otvara koverat; odmah potom se bacio na presecanje užadi koje su pridržavale sveštenikovu bogatu odeću.

Podigao je užareni pogled prema Teremonu. Oči su mu bile divlje i grozne.

„Moje“, zareža on, poput kakve zveri iz džungle. „Moje!“ I izvadi nož.

Teremon se strese. Trenutak je stajao kao zaleđen, na neki sablastan način zadivljen efikasnošću kojom je pljačkaš perušao telo mrtvog sveštenika. A onda se tužno okrenuo i požurio odatle, nazad preko puta, u šumu. Nije imalo smisla učiniti bilo šta drugo.

To veče, dok su Tano, Sita i Dovim svojom setnom svetlošću ispunjavali nebo, Teremon je dozvolio sebi da odspava nekoliko časova, zavukavši se u gustiš; ali stalno se budio, zamišljajući da mu se prikrada neki ludak s nožem u nameri da mu ukrade cipele. Razbudio se mnogo pre no što se pojavio Onos. Bilo mu je gotovo čudno što je jutro dočekao živ.

Pola dana kasnije doživeo je treći susret sa novim sojem ubica. Ovog puta je prelazio preko travnate livade u blizini jedne pritoke reke, kada je ugledao dvojicu koji su sedeli u senci preko puta, igrajući neku igru s kockicama. Izgledali su prilično smireni i miroljubivi. Ali kada im se Teremon približio, shvatio je da je među njima izbila svađa; a onda, nezamislivo normalno, jedan od njih zgrabi nož za hleb koji je ležao na ćebetu pored njega i zari ga snažno u grudi onog drugog.

Onaj koji je upotrebio nož osmehnu se Teremonu. „Varao je. Znaš kako je. To može strašno da razljuti čoveka. Ne mogu da podnesem da neko pokuša da me prevari.“ Za njega je sve bilo crno-belo. Iscerio se i promućkao kockice. „Hej, hoćeš da igraš?“

Teremon je zurio u oči ludila.

„Izvini“, odvrati, što je prirodnije mogao. „Tražim devojku.“

Nastavio je da korača.

„Hej, možeš je pronaći kasnije! Hajde da igramo!“

„Čini mi se da je vidim“, doviknu mu Teremon, ubrzavši korak i umače odatle ne osvrnuvši se.

Posle toga je rešio da manje luta kroz šumu. Pronašao je natkriveno sklonište na jednom proplanku, koje je, kako se činilo, bilo nenastanjeno, pa je sagradio uredno malo gnezdo za sebe ispod jedne izbočine. U blizini se nalazio grm sa bobicama, bogat jestivim crvenim plodovima, a kada bi zatresao drvo nasuprot svom zaklonu ono bi ga zasulo okruglim orasima koji su sadržali ukusno tamno jezgro. Promatrao je mali potok pozadi, pitajući se ima li u njemu bilo šta jestivo što bi mogao da uhvati; ali u njemu izgleda nije bilo ničeg osim sićušnih klenova; shvatio je da bi, čak i kada bi uspeo da ih uhvati, morao da ih pojede sirove, jer nije imao ništa što je mogao da upotrebi za potpalu, a bez toga nije bilo ni vatre.

Život na bobicama i orasima nije baš bio ono što je Teremon podrzumevao pod visokim stilom, ali mogloje da prođe za nekoliko dana. Struk mu se već dobro bio stesao: to je bio jedini divljenja vredan sporedni efekat cele ove bede. Biće najbolje da ostane ovde skriven dok se stvari malo ne primire.

Bio je prilično siguran da će se stvari primiriti. Pre ili kasnije, ljudi su morali da se uglavnom urazume. Ili se bar nadao da će tako biti. Znao je da je on sam prešao daleki put od onih prvih trenutaka posle haosa koji je u njegovom mozgu izazvalo posmatranje Zvezda.