Isak Asimov - Spuštanje noći

„Amgando“, odvrati Raista.

„Nacionalni park Amgando? Ali on je odavde udaljen stotinama milja! Jesu li poludeli kad su već drugog dana izišli iz skrovišta i krenuli ka nekom mestu na pola puta do drugog kraja zemlje? Imaš li pojma šta se događa tamo napolju, Raista?“

Amgando park je bio prirodni rezervat, daleko na jugu, mesto po kome su lutale divlje životinje i gde su lokalne biljke te provincije ljubomorno čuvane. Binaj je jednom bio tamo, još kao dečak, sa ocem. Bila je to gotovo potpuna divljina sa svega nekoliko prosečenih staza za pešačenje.

Ona reče: “ Smatrali su da će biti bezbedniji ako tamo krenu.“

„Bezbedniji?“

„Proneo se glas da svi koji su još pri zdravoj pameti, svi koji žele da učestvuju u ponovnoj izgradnji društva, treba da se sastanu u Amgandu. Očigledno su tamo krenuli ljudi iz svih krajeva, hiljade njih. Uglavnom sa ostalih univerziteta. I neki ljudi iz vlade.“

„Odlično. Čitave horde profesora i političara tapkaju po parku. Sve ostalo je uništeno, pa zašto ne bi uništili i poslednji komadić neiskvarene teritorije koju imamo?“

„To nije važno, Binaje. Važno je to da se Amgando park nalazi u rukama razumnih ljudi, on je enklava civilizacije okružena opštim ludilom. Znaju za nas, tražili su nas, pre no što su komunikatori zamukli, da dođemo i pridružimo im se. Glasali smo: dve trećine su bile za to da se pođe, a jedna protiv.“

„Dva prema jedan“, smrknuto ponovi Binaj. „Iako niste videli Zvezde, ipak ste uspeli da poludite! Zamisli samo, napustiti Sklonište radi pešačenja od tri stotine milja… ili možda ima pet stotina?… kroz potpuni haos koji vlada napolju. Zašto niste sačekali mesec dana, ili šest meseci, svejedno. Imali ste dovoljno hrane i vode da ovde izdržite godinu dana.“

„I mi smo to kazali“, odvrati Raista. „Ali oni su nam odgovorili, mislim na ljude iz Amganda, da sada trebalo poći. Ako bismo čekali još nekoliko nedelja, lutajuće bande ludaka bi udružile bi se u organizovane armije pod upravom lokalnih vojnih zapovednika, sa kojima bismo morali da se razračunamo kada iziđemo. A ako bismo čekali duže od nekoliko nedelja Apostoli Plamena bi najverovatnije obrazovali represivnu novu vladu, sa vlastitom policijom i vojskom, koje bi nas sačekale čim zakoračimo iz Skloništa. Sada ili nikada, rekoše ljudi iz Amganda. Lakše je odbraniti se od raštrkanih, napola ludih, slobodnih bandita nego se suprotstaviti organizovanim vojskama. I tako smo odlučili da krenemo.“

„Svi osim tebe.“

„Htela sam tebe da sačekam.“

On je uhvati za šaku. „Kako si znala da ću doći?“

„Rekao si da hoćeš, Čim završiš fotografisanje pomračenja. Ti uvek održiš svoja obećanja, Binaje.“

„Da“, odvrati Binaj dalekim glasom. Još se nije oporavio od šoka što je Sklonište našao prazno. Nadao se da će se ovde odmoriti, izlečiti izubijano telo, do kraja dovesti u red um koji su uzdrmale Zvezde. Šta sada da rade: da osnuju ovde dom sasvim sami, samo njih dvoje u ovoj betonskoj grobnici punoj odjeka? Ili da pokušaju sasvim sami da stignu do Amganda? Odluka da se isprazni Sklonište imala je nekog uvrnutog smisla, zaključio je Binaj… pod pretpostavkom da je uopšte imalo smisla da se svi okupe u Amgandu, tako da je verovatno bilo bolje krenuti na put sada, dok je zemlja još u takvoj pometnji, nego čekati da nova politička tela, bilo Apostoli, bilo oblasni gusari, zabrane svako putovanje među oblastima. Želeo je, međutim, da pronađe i svoje prijatelje koji su još bili ovde… da se pidruži zajednici poznatih ljudi dok se ne oporavi od šoka koji su mu donela tri poslednja dana. Tupo je upitao: „Imaš li ikakvu predstavu o tome šta se zbiva tamo napolju, Raista?“

„Dobijali smo izveštaje preko komunikatora, dok svi kanali nisu zamrli. Grad je očigledno gotovo potpuno uništen u požaru, a i univerzitet je dosta oštećen… to je sve tačno, je li tako?“

Binaj klimnu. „Koliko znam, jeste. Pobegao sam iz Opservatorije u trenutku kada je rulja provalila unutra. Ator je ubijen, u to sam prilično siguran. Sva oprema je uništena… sva osmatranja pomračenja propala…“

„Oh, Binaje, tako mi je žao.“

„Uspeo sam da umaknem kroz stražnji izlaz. Istog trenutka kada sam se našao napolju Zvezde su me udarile poput tone cigli. Dve tone. Ne možeš zamisliti kako je to bilo, Raista. Drago mi je što to ne možeš zamisliti. Nekoliko dana bio sam van sebe, lutao sam po šumi. Više ne važe nikakvi zakoni. Svako je svakom gospodar. Možda sam ubio nekog u tuči. Kućne životinje su podivljale i lutaju unaokolo… Zvezde mora da su i njima oduzele pamet… užasne su.“

„Binaje, Binaje…“

„Sve kuće su spaljene. Jutros sam prošao kroz ono lepo naselje na brdu južno od šume… Onoski Vis, da li se tako zove?… da ne poveruješ koliko je uništeno. Ni žive duše nisam u njemu sreo. Polupana kola, leševi po ulicama, kuće u ruševinama… blagi Bože, Raista, kakva luda noć! A ludilo ne jenjava!“

„Zvučiš mi u redu“, primeti ona. „Uzdrman, ali ne i…“

„Lud? Ali bio sam. Od trenutka kada sam se našao pod Zvezdama dok se nisam danas probudio. Tada su stvari konačno počele da se povezuju ponovo u mojoj glavi. Međutim, mislim da je većina ljudi prošla mnogo gore. Oni koji se nisu uopšte emocionalno pripremili, oni koji su jednostavno zurili u nebo i… bum!… sunaca više nije bilo, zasijale su Zvezde. Kao što reče tvoj ujak Širin, razni ljudi će različito reagovati; od onih koji će biti kratko vreme dezorijentisani do onih koji će potpuno i zauvek poludeti.“

Raista tiho primeti: „Širin je bio s tobom u Opservatoriji za vreme pomračenja, je li tako?“

„Jeste.“

„A posle?“

„Ne znam. Imao sam puno posla oko snimanja pomračenja. Nemam pojma šta se s njim dogodilo. Mislim da nije bio u blizini kada je rulja provalila unutra.“

Ovlaš se osmehnuvši, Raista reče: „Možda je umakao u pometnji koja je nastala. Ujak je takav… ponekad, kada se sprema nevolja, ume veoma brzo da trči. Ne bih volela da mu se nešto loše dogodilo.“

„Raista, nešto loše se dogodilo celom svetu. Možda je Ator bio u pravu: možda je bolje prepustiti se sudbini i dozvoliti da te odnese. Na taj način ne moraš da se suočiš sa posvemašnjim ludilom i hosom.“

„Ne smeš tako govoriti, Binaje.“

„Ne. Ne, ne smem.“ Prišao joj je s leđa i lagano je pomilovao po ramenima. Sagnuo se napred i nežno počeo nosem da je golica iza uveta… „Raista, šta ćemo sad?“

„Mislim da mogu da pogodim“, odvrati ona.

Uprkos svemu, morao je da se nasmeje. „Mislio sam posle toga.“

„Hajde da o tome brinemo posle“, odvrati ona.

Teremon nikada nije mnogo boravio napolju. Smatrao je sebe pravim gradskim momkom. Trava, drveće, svež vazduh, nebo… nisu mu, u stvari, smetali, ali mu nisu ni bili baš naročito privlačni. Godinama se njegov život odvijao duž stranica strogo utvrđene trostrane urbane orbite, kruto se držeći poznate staze na čijem se jednom uglu nalazio njegov mali stan, na drugom kancelarija Hronike, a na tećem klub Šest sunaca.

A sada je, odjednom, postao žitelj šume.

Najčudnije je bilo to što mu se gotovo dopalo.

Ono što su stanovnici Saroa nazivali „šuma“ bilo je, u stvari, prilično veliko pošumljeno područje koje je počinjalo jugoistočno od samog grada i protezalo se otprilike desetak milja duž južne obale reke Sepitan. Nekada je ta šuma bila mnogo veća, nepregledna divljina koja se protezala po velikoj dijagonali sredinom provincije gotovo do mora, ali najveći deo je žrtvovan zbog poljoprivrede, a veliki preostali deo ispresecan je rezidencijalnim predgrađima; i univerzitet je pre nekih pedeset godina odgrizao dobar deo za svoj novi kampus. Pošto nisu želeli da ih proguta grad koji se dalje razvijao, univerzitet je počeo da se zalaže da ono što je od šume preostalo bude pretvoreno u park-rezervat. A pošto je u Sarou već godinama važilo pravilo da ono što univerzitet poželi to i dobije, poslednji potez stare divljine ostavljen je na miru.