Isak Asimov - Spuštanje noći

„Sifera? Ti ovde?“

„Došla sam po pločice“, reče mu ona. „Pločice su veoma važne. Moraju biti zaštićene.“

On se podiže i napravi nekoliko nesigurnih koraka prema njoj. „Pločice? Pločice su nestale, Sifera! Ukrali su ih Apostoli, sećaš se?“

„Nestale?“

„Da, nestale. Kao i tvoj um. Sišla si s uma, je li tako? Izraz lica ti je tup. Iza tvojih očiju je praznina. Vidim to. Čak ni ne znaš ko sam ja.“

„Ti si Balik“, izgovori ona ime koje joj se samo nametnulo.

„Znači, sećaš se?“

„Balik. Da. A Mudrin je na stepeništu. Znaš li da je Mudrin mrtav?“

Balik slegnu ramenima. „Pretpostavljam. Uskoro ćemo svi biti mrtvi. Ceo svet je tamo napolju poludeo. Ali zašto se gnjavim da ti to pričam? I ti si luda.“ Usne su mu podrhtavale. Šake su mu se tresle. Odjednom se čudno i kratko zakikotao, pa se uhvatio za vilicu kao da želi da potisne taj smeh. „Ovde sam bio za sve vreme Tame. Radio sam do kasna, a kada su svetla počela da se gase… moj Bože“, reče on, „Zvezde, Zvezde. Samo sam ih jednom na brzinu pogledao. A onda sam se zavukao pod sto i sve vreme tamo ostao.“ Otišao je do prozora. „Ali Onos ponovo izlazi. Mora da je ono najgore prošlo. je li napolju sve u plamenu, Sifera?“

„Došla sam po pločice“, ponovi ona.

„Nema ih.“ ponovio joj je otegnuto. „Razumeš li ti mene? Nema ih. Nisu ovde. Ukradene su.“

„Onda ću uzeti karte koje smo napravili“, reče ona. „Moram zaštititi znanje.“

„Potpuno si luda, zar ne? Gde si bila, u Opservatoriji? Dobro si se nagledala Zvezda, je li tako?“ ponovo se zakikotao i krenuo dijagonalno preko sobe, približavajući joj se. Siferino lice se iskrivi od gađenja. Sada je mogla da oseti miris njegovog znoja, oštar, težak, odvratan. Smrdeo je kao da se nedelju dana nije kupao. Izgledao je kao da mesec dana nije spavao. „Dođi ovamo“, reče on, dok se ona povlačila od njega. „Neću ti ništa.“

„Želim karte, Baliče.“

„Svakako. Daću ti ja karte. I fotografije i sve ostalo. Ali prvo ću ti dati nešto drugo. Dođi ovamo, Sifera.“

Posegnuo je za njom i povukao je prema sebi. Osetila je njegove šake na grudima i njegov grubi obraz na svom licu. Njegov miris bio je nepodnošljiv. Bes poče da raste u njoj. Kako se usuđuje ovako da je dodiruje? Odrešito ga je odgurnula.

„Hej, ne čini to, Sifera! Dođi. Budi dobra. Koliko znamo, nas dvoje smo sami na svetu. Ti i ja, živećemo u šumi i loviti sitne životinje, skupljati orahe i bobice. Lovci i skupljači, da, a kasnije ćemo izmisliti poljoprivredu.“ Nasmejao se. Oči su mu bile žute na toj neobičnoj svetlosti. I koža mu je izgledala žuta. Ponovo je posegnuo za njom, gladno, jednom polusklopljenom šakom joj je stegnuo dojku, a drugom stao da klizi niz kičmu. Ponovo je prislonio lice uz njen vrat i bučno ga trljao nosem poput kakve životinje. Usne su mu se pomerale i prianjale uz nju krajnje odbojno. Istovremeno ju je gurao ka uglu sobe.

Sifera se odjednom setile pendreka koji je pokupila negde u toku noći u zgradi Opservatorije. I dalje ga je ovlaš držala. Lagano ga je podigla i zabila vrh u Balikovu bradu. Poskočio je uvis i unazad, dok su mu zubi zazvečali.

Pustio ju je i udaljio se nekoliko koraka. Oči su mu bile razrogačene od iznenađenja i bola. Usna rasečena na mestu gde ju je zagrizao i sa jedne strane mu je curila krv.

„Kučko jedna! Zbog čega si me udarila?“

„Dodirnuo si me.“

„Svakako da sam te dodrinuo! A i vreme je.“ Protrljao je bradu. „Slušaj, Sifera, spusti tu motku i prestani tako da me gledaš. Ja sam ti prijatelj. Saveznik. Svet se pretvorio u džunglu i ostali smo samo nas dvoje. Potrebni smo jedno drugom. Sada više nije bezbedno ostati sam. Ne možeš sebi dozvoliti takav rizik.“

Ponovo je krenuo ka njoj, podignutih šaka, tražeći je.

Ponovo ga je udarila.

Ovaj put je zamahnula palicom i udarila ga postrance po obrazu, pogodivši kost. Udarac je odjeknuo, a Balik se trgnuo u stranu od njegove jačine. Dok mu je glava bila napola okrenuta od nje, posmatrao ju je krajnje zaprepašćeno i počeo da posrće unazad. Ali i dalje je stajao. Udarila ga je i treći put, iznad uha, zamahnuvši palicom iz sve snage u dugačkom luku. Kada je pao, Sifera ga je mlatnula još jednom po istom mestu i osetila kako se sve rasprsnulo od udarca. Oči su mu se zatvorile i ispustio je neki čudan tihi zvuk, poput probušenog balona, a zatim se skljokao u ugao naspram zida, tako da mu je glava skliznula u jednom pravcu, a ramena u drugom.

„Da me nikada više nisi na taj način dodirnuo“, reče Sifera, gurkajući ga vrhom motke. Balik nije reagovao. Nije se ni pomerio.

Balik je prestao da je zanima.

A sada po pločice, pomisli ona, osećajući se predivno smireno.

Ne. Pločice više nisu bile tu, tako joj je Balik kazao. Ukradene su. Sada se sećala: stvarno su bile ukradene. Nestale su neposredno pred pomračenje. U redu, onda karte. Svi oni fini crteži brda Tombo koje su napravili. Kameni zidovi, pepeo oko temelja. Ti drevni požari, bili su isto što i požar koji je upravo pustošio Saro.

Gde li su?

Oh. Ovde. U kabinetu za karte, gde im je i mesto.

Ušla je unutra, zgrabila svežanj listova tankih kao pergament, zarolala ih i stavila pod mišku. A onda se setila čoveka koji je pao i pogledala ga. Međutim, Balik se još nije pokrenuo. Niti je izgledao kao da će se ikada pokrenuti.

Kroz vrata kancelarije, niz stepenice. Mudrin je još bio tamo gde ga je zatekla, ispružen, nepokretan i ukočen na odmorištu. Sifera ga je trčeći zaobišla i nastavila da silazi ka prizemlju.

Napolju je jutro već dobro poodmaklo. Onos se sigurno peo, a Zvezde su bledele u prisustvu njegovog bleštavila. Vazduh je delovao nekako svežije i čišće, sada, mada je povetarac i dalje donosio težak miris dima. Dole kod zgrade matematičkog fakulteta primetila je neke ljude koji su razbijali prozore. Trenutak kasnije su je ugledali i stali da joj dovikuju neke razuzdane i nepovezane reči. Njih nekolicina potrčaše prema njoj.

Dojka koju je Balik stisnuo jako ju je bolela. Nije više želela ničije ruke da je dotaknu. Okrenuvši se, Sifera je potrčala iza zgrade arheološkog fakulteta, probila se kroz žbunje s druge strane staze pozadi, nastavila da trči dijagonalno preko travnjaka i našla se ispred jedne četvrtaste sive zgrade koju je odmah prepoznala: bio je to botanički fakultet. Iza zgrade se nalazila mala botanička bašta, kao i eksperimentalni rasadnik drveća na padini brda iza nje, na ivici šume koja je okruživala kampus.

Osvrnuvši se, Sifera pomisli da je videla muškarce koji su je i dalje progonili, mada nije mogla biti sigurna. Protrčala je pored Botaničkog fakulteta i s lakoćom preskočila nisku ogradu koja je okruživala botaničku baštu.

Čovek na kosačici joj je mahnuo. Na sebi je imao maslinastu uniformu univerzitetskog baštovana i metodički je kosio grmlje, praveći široke brazde napred nazad preko središta bašte. Kikotao se sebi u bradu dok je to radio.

Sifera ga je zaobišla. Odatle je postojala prečica do rasadnika drveća. Da li su je još pratili? Nije želela da gubi vreme na osvrtanje. Samo nastavi da trčiš, trčiš, trčiš, to ti je najbolja ideja. Dugačke, snažne noge lako su je nosile između nizova uredno posađenog drveća. Kretala se ujednačenim korakom. Prijalo joj je da trči. Trčati. Trčati.

A onda je stigla do manje pitome zone rasadnika, sve samo trnje i boce, sve je bilo gusto isprepleteno. Ne oklevajući, Sifera uroni u taj gustiš, znajući da je tamo niko neće slediti, Grane su je greble po licu, cepale joj odeću. Dok se probijala kroz jedan gust deo, ispustila je smotuljak sa kartama i na suprotnom kraju se pojavila bez njih.

Neka ih, pomisli ona. Ionako više ništa ne vrede.