Isak Asimov - Spuštanje noći

Ipak je morala malo da se odmori. Teško dišući, boreći se za vazduh od iscrpljenosti, preskočila je mali potok koji je proticao ivicom rasadnika i spustila se na hladnu zelenu mahovinu. Niko je nije sledio. Bila je sama.

Pogledala je kroz vrhove drveća. Zlatna Onosova svetlost preplavljivala je nebo. Zvezde se više nisu videle. Noć je konačno prošla, a sa njom i noćna mora.

Ne, pomisli ona. Noćna mora upravo počinje.

Potresali su je talasi šoka i mučnine. Neobična tupost koja joj je vladala umom cele noći stala je da popušta. Posle mnogo časova mentalne isključenosti počinjala je ponovo da shvata ustrojstvo stvari, da spaja događaje i shvata njihovo značenje. Razmišljala je o kampusu u ruševinama, o plamenovima koji su se uzdizali iznad grada u daljini. Posvuda je bilo ludaka koji su naprosto lutali, svuda unaokolo vladao je haos, vršena su razaranja.

Balik. Onaj ružni osmeh na njegovom licu kada je pokušao da je ščepa. I izraz iznenađenja kada ga je udarila.

Danas sam ubila čoveka, pomisli Sifera zaprepašćeno i zbunjeno. Ja. Kako sam mogla da učinim tako nešto?

Počela je da se trese. Užasno sećanje joj je pržilo um: zvuk motke kada ga je udarila, način na koji je Balik posrnuo unazad, ostali udarci, krv, ugao pod kojim mu se iskrenula glava. Čovek sa kojim je radila godinu i po, strpljivo iskopavajući ruševine u Beklimotu, pao je poput ubijene zveri pod njenim smrtonosnim udarcima. A ona je zatim potpuno mirna stajala nad njim… zadovoljna što ga je sprečila da joj dalje dosađuje. To je možda bio najsablasniji deo cele epizode.

Onda Sifera reče sama sebi da ona nije ubila Balika, već samo ludaka unutar Balikovog tela, razrogačenog, sa jezikom koji je visio dok ju je hvatao i gnječio. Niti je ona, u stvari, bila Sifera kada je zavitlala motku, već Sifera-duh, Sifera-san, mesečar koji je koračao kroz užase zore.

Međutim, razum joj se sada vraćao. Skolili su je svi noćašnji događaji. Ne samo Balikova smrt… neće sebi dozvoliti da se oseća krivom zbog toga… već smrt cele civilizacije.

U daljini je čula glasove, tamo nazad u pravcu kampusa. Duboke, životinjske glasove, glasove onih čije su umove uništile Zvezde i koji nikada više neće biti potpune ličnosti. Potražila je palicu. I nju je izgubila tokom sumanutog bežanja kroz rasadnik? Ne. Ne, evo je. Sifera je ščepa i ustade.

Šuma kao da ju je pozivala. Ona se okrenu i pobeže u njene hladne, mračne gajeve.

Nastavila je da trči dok je snaga nije izdala.

Šta je drugo mogla da radi, već da nastavi da trči? Trči. Trči.

Bilo je kasno po podne trećeg dana po pomračenju. Binaj je šepajući išao tihim seoskim putem koji je vodio ka Skloništu. Kretao se polako i oprezno, osvrćući se na sve strane. Na nebu su sijala tri sunca, a Zvezde su se već odavno vratile u vekovnu tminu. Međutim, svet se nepovratno izmenio za ova tri dana. Isto kao i Binaj.

Za mladoga astronoma ovo je bio prvi dan da mu se u potpunosti vratila moć rasuđivanja. Šta je radio prethodna dva dana, nije mu baš bilo sasvim jasno. Celo to razdoblje bilo je jednostavno zamućeno, određeno izlaženjem i zalaženjem Onosa i ostalih sunaca koja su s vremena na vreme lutala nebom. Da mu je neko kazao da je ovo bio četvrti, peti ili šesti dan od katastrofe, Binaj ne bi mogao da mu protivuslovi. Leđa su mu bila ranjava, leva noga sva u modricama, a duž lica su mu se protezale ogrebotine prekrivene ukorelom krvlju. Celo telo ga je bolelo, mada su onaj prvobitni bol zamenili dosadni bolovi nekoliko raznih vrsta koji su dolazili iz raznih delova njegovog tela.

Šta se to desilo? Gde se on to nalazio?

Setio se borbe u Opservatoriji. Želeo je da je zaboravi. Horda poludelih stanovnika grada provalila je vrata, zavijajući i urlajući… praćena šačicom Apostola u odorama, ali to su uglavnom bili obični ljudi, verovatno dobri, jednostavni, dosadni ljudi koji su ceo život provodili radeći dobre, jednostavne, dosadne stvari na kojima je počivala civilizacija. A sada je, iznenada, civilizacija prestala da dejstvuje i svi ti prijatni, obični ljudi preobrazili su se u tren oka u razjarene zveri.

Trenutak kada su nagrnuli unutra… bio je užasan. Porazbijali su kamere koje su upravo snimile neprocenjive podatke o pomračenju, istrgnuli su veliki solarskop iz krova Opservatorije, podizali terminale kompjutera visoko iznad glava, a zatim ih treskali o pod…

A Ator se poput kakvog poluboga izdigao iznad njih i naredio im da odu…! Uzalud, kao što je uzalud narediti okeanskoj plimi da se vrati.

Binaj se prisetio kako je preklinjao Atora da pođe s njim, da pobegnu dok su još možda imali izgleda. „Pusti me, mladiću!“ grmeo je Ator, koji ga najverovatnije nije ni prepoznao. „Sklonite ruke sa mene, gospodine!“ Binaj tada shvati ono što je već odavno trebalo da mu bude jasno, da je Ator poludeo i da je jedan mali deo Atorova uma koji je još funkcionisao kako treba, priželjkivao smrt. Ono što je ostalo od Atora izgubilo je svu volju da preživi… da nastavi život u novom, užasnom svetu varvarizma posle pomračenja. To je bila najtragičnija pojedinačna stvar od svih, pomisli Binaj: uništenje Atorove volje za životom, beznadežno predavanje velikog naučnika suočenog sa ovim civilizacijskim holokostom.

A zatim… beg iz Opservatorije. To je poslednje čega se Binaj sećao sa izvesnim stepenom pouzdanja: osvrnuo se prema glavnoj prostoriji Opservatorije u trenutku kada je Ator nestajao pod naletom pljačkaša, a zatim se okrenuo, izleteo kroz sporedna vrata, poleteo niz požarne stepenice, izišao na stražnji izlaz i obreo se na parkiralištu…

A tamo su ga sačekale Zvezde u svoj svojoj užasnoj veličanstvenosti.

Binaj je tek kasnije shvatio da je u svojoj krajnjoj naivnosti, ili, pak, preteranoj samouverenosti koja se graničila sa arogancijom, potpuno potcenio njihovu moć. U trenutku kada su se pojavile i on se još nalazio u Opservatoriji, bio je suviše zaokupljen poslom da bi ga njihova sila povredila: jednostavno ih je konstatovao kao izuzetnu pojavu koju treba ispitati do najsitnijih pojedinosti čim bude imao malo slobodnog vremena, a zatim je nastavio da obavlja svoj posao. Ali ovde napolju, pod nemilosrdnim plaštom otvorenog neba, Zvezde su se obrušile na njega svom svojom silinom.

Ukočio se kada ih je ugledao. Neumoljiva hladna svetlost hiljadu sunaca stušila se prema njemu i oborila ga na kolena. Puzao je po tlu, daveći se od straha, oštro i ubrzano uvlačeći vazduh. Šake su mu se grozničavo tresle, srce mu je titralo, potoci znoja su mu se slivali niz zažareno lice. Kada ga je neki zaostali naučnički poriv nagnao da podigne lice prema tom neverovatnom bleštavilu iznad glave, kako bi mogao da ga ispita, analizira i zabeleži, bio je primoran da pokrije oči posle svega sekunde ili dve.

Toliko je uspeo da se seti: svoje borbe da gleda u Zvezde, neuspeha, poraza.

Posle toga, sve je bilo kao u magli. Dan ili dva, nagađao je, lutao je po šumi. Glasovi u daljini, kikotavi smeh, grubo, neusaglašeno pevanje. Na obzorju su pucketale vatre; posvuda ljuti miris dima. Kleknuo je kako bi zaronio lice u potok, a hladna, pitka voda promicala je, češući se o njegov obraz. Okružio ga je čopor malih životinja… nisu bile divlje, Binaj je kasnije zaključio, bili su to odbegli kućni ljubimci… lajali su na njega kao da nameravaju da ga rastrgnu.

Brao je bobice vinove loze. Popeo se na drvo da dohvati meku, zlatnu voćku i pao, strašno se udarivši. Prošlo je mnogo boljnih časova pre no što je uspeo da ustane i krene dalje.

Iznenadna pomahnitala tuča u najgušćem, najtamnijem delu šume… pesnice su sevale, laktovi se zarivali u rebra, pljuštali su strašni udarci, a onda je usledilo gađanje kamenjem, zversko skvičanje, čovekovo lice našlo se nadomak njegovog, oči crvene poput plamena, divlje rvanje, njih dvojica se okreću i okreću… a onda je ispružio ruku dohvatio kamen, podigao ga i odlučno zamahnuo…