Isak Asimov - Spuštanje noći

Glavna vrata bila su otvorena. Iza njih je dopirao topao i ohrabrujući sjaj.

Širin je pažljivo napredovao ka izlazu.

„Dr Širine?“ začu se iznenada jedan neočekivani glas.

On se okrenu, zamahnuvši tako snažno sekirom da samo što nije prsnuo u smeh zbog svoje lažne ratobornosti.

„Ko je to tamo?“

„Ja. Jimot.“

„Ko?“

„Jimot. Sećate me se, zar ne?“

„Jimot, da.“ Štrkljasti, nespretni diplomac astronomije iz neke udaljene provincije. Širin je sada video momka, napola skrivenog u niši. Lice mu je bilo pocrnelo od pepela i čađi, odeća mu je bila iscepana, delovao je ošamućeno i uzdrmano, ali izgleda da je inače bio u redu. A onda je krenuo prema njemu mnogo manje komično nego obično: više nije bilo ni traga batrganju, nekontrolisanim zamasima ruku i trzanju glave. Užas čudno deluje na ljude, pomisli Širin.

„Da li si se ovde krio cele noći?“

„Pokušao sam da napustim zgradu kada su se pojavile zvezde, ali sam se ovde zaglavio. Jeste li videli Faroa, dr Širine?“

„Tvog prijatelja? Nisam. Nikoga nisam video.“

„Izvesno vreme bili smo zajedno. Ali u nastaloj pometnji stvari su se toliko raspojasale…“ Jimotu pođe za rukom da se nekako čudno osmehne. „Mislio sam da će spaliti zgradu. Ali onda se uključio protivpožarni sistem.“ On pokaza na ljude iz grada koji su ležali svuda unaokolo. „Šta mislite, jesu li svi mrtvi?“

„Neki od njih su samo ludi. Videli su Zvezde.“

„I ja sam ih video, samo na trenutak“, odvrati Jimot. „Samo na trenutak.“

„Kakve su?“ upita Širin.

„Niste ih videli, doktore? Ili se ne sećate?“

„Bio sam u podrumu. Lepo i udobno.“

Jimot istegnu dugački vrat kao da su zvezde i dalje bleštale na tavanici predvorja. „Bile su… zastrašujuće“, prošaputa on. „Znam da vam to ništa ne kaže, ali to je jedina reč koju mogu da upotrebim. Video sam ih samo na dve sekunde, možda tri, i osetio sam kako mi se vrti u glavi, osećao sam kao da mi se vrh glave podiže, pa sam sklonio pogled. Nisam baš naročito hrabar, dr Širine.“

„Ne. Nisam ni ja.“

„Ali mi je drago što sam ih posmatrao bar te dve do tri sekunde. Zvezde su krajnje zastrašujuće, ali su ujedno i veoma lepe. Bar za astronoma. Uopšte nisu ličile na one budalaste male čiode svetlosti koje smo Faro i ja stvorili u onom svom glupom opitu. Znate, mora da smo se nalazili u središtu neke neizmerno velike skupine. Imamo ovih šest sunaca koji su na gomili u našoj neposrednoj blizini… jedna su bliža od drugih, to hoću da kažem… a tamo dalje, pet do deset svetlosnih godina odavde, možda i više, postoji cela jedna džinovska kugla Zvezda, a to su sunca, hiljade sunaca, golema kugla sunaca koja nas potpuno obuhvataju, ali koja u normalnim prilikama ne vidimo usled svetlosti naših vlastitih sunaca koja neprekidno sijaju. Upravo onako kao što je Binaj kazao. Binaj je odličan astronom, znate. Jednog dana biće veći i od dr Atora… Vi uopšte niste videli zvezde?“

„Bacio sam na njih samo jedan brzi pogled“, odvrati Širin pomalo tužno. „A onda sam otišao da se sakrijem… Čuj, momče, moramo se izvući odavde.“

„Hteo bih prvo da pokušam da pronađem Faroa.“

„Ako je s njim sve u redu, onda je napolju. Ako nije, nećeš moći da mu pomogneš.“

„Ali šta ako je ispod neke od ovih gomila…“

„Ne“, prekida ga Širin. „Ne možeš krenuti unaokolo i pretvrtati ove ljude. Još su svi ošamućeni, ali ko zna šta mogu učiniti, ako ih nečim izazoveš. Najsigurnije je izići odavde. Pokušaću da stignem do Skloništa. Ako si mudar, poći ćeš sa mnom.“

„Ali Faro…“

„Dobro“, pristade Širin, uzdahnuvši. „Potražimo Faroa. Ili Binaja, ili Atora, Teremona, bilo koga.“

Bilo je beznadežno. Otprilike deset minuta su prevrtali gomile mrtvih, nesvesnih i polusvesnih ljudi u predvorju; ali niko od njih nije pripadao univerzitetskom osoblju. Bili su prestravljeni, lica užasno izobličena od straha i ludila. Neki bi se promeškoljili kada bi ih uznemirili i počeli bi zastrašujuće da pene i mrmljaju. Jedan dohvati Širinovu sekiru, pa je morao da upotrebi dršku kako bi ga odgurnuo. Stepenicama nisu mogli da se popnu na gornje spratove zgrade; stepenište je bilo zakrčeno telima i posvuda se nalazio odvaljeni gips. Na podu su se zadržale barice blatnjave vode. Oštar, prodirući miris dima bio je neizdrživ.

„U pravu ste“, konačno priznade Jimot. „Biće bolje da pođemo.“

Širin krenu prvi i iziđe napolje, na sunce. Posle časova koji su upravo ostali za njima, zlatni Onos predstavljao je najlepši prizor u Vaseljeni, mada je zaslepio astronoma koji je proveo mnogo vremena u Tami. Pogodio ga je gotovo opipljivom snagom. Pošto je izišao napolje, ostao je nekoliko trenutaka da stoji trepćući, čekajući da mu se oči ponovo priviknu na svetlost. Posle izvesnog vremena vid mu se povratio i zinuo u čudu zbog prizora koji ga je dočekao.

„Užasno!“ promrmlja Jimot.

Još tela. Ludaci su lutali praveći krugove, pevajući sebi u bradu. Pored puta su se nalazila izgorela vozila. Grmlje i drveće bilo je raskomadano kao da ga je napala neka slepa, čudovišna sila. A u daljini, nad tornjevima Saroa dizali su se sablasni pramenovi smeđeg dima.

Haos, haos, haos.

„Znači, ovako izgleda smak sveta“, tiho primeti Širin. „A evo i nas dvojice, ti i ja. Preživeli.“ Gorko se nasmejao. „Kakav smo ti mi samo par. Ja oko struka nosim višak od sto funti, a tebi nedostaje nekih sto funti. Ali mi smo još tu. Pitam se da li je Teremon uspeo živ da se izvuče. Ako je to ikome uspelo, onda je pošlo za rukom njemu. Međutim, sinoć se baš ne bih kladio na nas dvojicu. Sklonište se nalazi na pola puta između Opservatorije i Saroa. Trebalo bi da stignemo do njega za otprilike pola sata, ako ne upadnemo u neku nevolju. Evo, uzmi ovo.“

On podiže debeli, sivi pendrek koji je ležao pored jednog od palih pobunjenika i gurnu ga Jimotu u šake; ovaj ga nespretno prihvati i zagleda se u njega kao da nema pojma šta bi to moglo biti.

„Šta ću ja s tim?“ konačno je upitao.

Širin odvrati: „Pravi se da češ njime rascopati glavu svakome ko nas bude gnjavio. Isto kao što se ja pretvaram da ću upotrebiti ovu sekiru ako budem morao da se branim. Ako zagusti i hoću. Ovo je sada novi svet, Jimote. Hajdemo. Ostani priseban za vreme puta.“

Tama je još obavijala svet, Zvezde su još plavile Kalgaš svojim dijaboličnim rekama svetlosti, kada je Sifera 89 posrćući izišla iz razorene zgrade Opservatorije. Međutim, na istočnom obzorju pomaljao se slabi, ružičasti sjaj zore, prvi znak nade da će se sunca možda vratiti na nebesa.

Stajala je na travnjaku Opservatorije, raširenih nogu, glave zabačene unazad, duboko udišući vazduh.

Um joj je bio umrtvljen. Nije imala pojma koliko je časova prošlo od kada se nebo smračilo, a zvezde se jurišući pojavile na vidiku poput eksplozije zvuka milion truba. Cele noći lutala je ošamućeno hodnicima Opservatorije, ne mogavši da nađe izlaz, boreći se sa ludacima koji su se rojili svuda oko nje. Stalno je razmišljala o tome da je i sama poludela. Jedino joj je na umu bio opstanak: odgurujući šake koje su je hvatale; parirajući udarce motki motkom koju je otrgla nekom čoveku što je pao; izbegavajući vrištanje, stampeda manijaka koji su se kotrljali ruku pod ruku u skupinama od po šest do osam ljudi kroz hodnike, gazeći sve na svom putu.

Činilo joj se da je milion ljudi iz grada divljalo Opservatorijom. Kuda god bi se okrenula, ugledala bi naduvena lica, iskolačene oči, razjapljena usta, obešene jezike, prste skvrčene u čudovišne kandže.

Lomili su sve. Nije imala pojma gde su Binaj ili Teremon. Neodređeno se sećala da je videla Atora među deset do dvadeset ričućih razbojnika; njegova gusta griva sede kose izdizala se iznad njih… a onda ga je videla kako nestaje među njima.