Isak Asimov - Spuštanje noći

Trej, pomisli on. To je bio Trej. Znači, njegova sestra Patru mora da je tu negde u blizini…

Da. Da, tako je. Tamo dole, u uglu neba, malo levo od Treja. Osim ako to nije bio Trej, a ona druga tačka Patru.

Pa, imena i nisu važna, reče on sam sebi. Nevažno je koje je koje. Zajedno su oni Trej i Patru. A ono veliko je Onos. I ostala tri sunca mora da su trenutno negde drugde, pošto ih ne vidim. A ja se zovem…

Teremon.

Da. Tako je. Ja sam Teremon.

Ali postoji i broj. Stajao je, mršteći se, razmišljajući o tome, o svom porodičnom kodu, jer taj broj je upravo to bio, o broju koji je znao čitavog života, ali koji li beše? Koji?

762.

Da.

Ja sam Teremon 762. Za ovom je odmah usledila još jedna složenija misao: ja sam Teremon 762 iz Hronike Saroa.

Ova izjava mu je u izvesnoj meri popravila raspoloženje, mada je bila puna tajni za njega.

Saro? Hronika?

Gotovo da je znao značenje ovih reči. Gotovo. Pevušio ih je sam sebi. Saro saro saro. Hronika hronika hronika. Hronika Saroa.

Možda ako malo prošetam, zaključi on. Napravio je jedan oklevajući korak; pa još jedan i još jedan. Noge su mu bile pomalo nesigurne. Osvrnuvši se unaokolo, shvatio je da se nalazi na padini brda negde u prirodi. Ugledao je put, grmlje, drveće, jezero malo dalje s leve strane. Pojedini grmovi i drveće kao da su bili iščupani i polomljeni, sa granama koje su visile pod čudnim uglovima ili ležale na tlu ispod njih, kao da su nedavno ovi predelom protutnjali divovi.

Iza njega se nalazila neka ogromna zgrada sa okruglim krovom, a iz rupe na njemu uzdizao se dim. Spoljašnost zgrade bila je sva čađava kao da je cela bila okružena vatrama, mada se činilo da su njeni kameni zidovi dosta dobro izdržali paljevinu. Primetio je da neki ljudi leže raštrkani po stepeništu zgrade, raskrečeni poput odbačenih lutaka. Bilo ih je još po žbunju i duž staze koja je vodila niz brdo. Neki su se polako micali. Većina nije.

Pogledao je u drugom pravcu. Na obzorju je video kule nekog velikog grada. Nad njima je visio teški pokrov od dima, a kada je zažmurio zamišljao je da vidi plamene jezike koji su dopirali kroz prozore najviših zgrada, mada je nešto racionalno u njegovom umu govorilo da je nemoguće videti takve pojedinsoti sa tako velike udaljenosti. Grad mora da je bio miljama udaljen.

Saro, odjednom mu pade na um.

U kome se štampa Hronika.

Ja tamo radim. Tamo živim.

Ja sam Teremon. Da. Teremon 762. Iz Hronike Saroa.

Polako je zavrteo glavom s jedne na drugu stranu, kao što bi učinila neka ranjena životinja, pokušavajući da rastera izmaglicu i otupelost koji su je preplavljivali. Izluđivalo ga je to što nije uspevao jasno da razmišlja, što nije mogao slobodno da se kreće po skladištu svojih sećanja. Bleštava svetlost Zvezda isprečila se poput zida u njegovom umu, odvojivši ga od vlastitih sećanja.

Međutim, stvari su već počele da se probijaju kroz njega. Obojeni delići prošlosti, oštrih ivica, svetlucali su pomamnom energijom, plesali unaokolo po njegovom umu. Trudio se da ih zadrži dovoljno dugo na jednom mestu kako bi mogao da ih shvati.

A onda mu je pred očima iskrsla slika neke sobe. Njegove sobe, ispunjene gomilama novina, časopisa, sa nekoliko kompjuterskih terminala, kutijom neodgovorene pošte. Druga jedna soba: krevet. Mala kuhinja koju gotovo nikada nije koristio. To je, pomisli on, stan Teremona 762, poznatog kolumniste Hronike iz Sara. Dame i gospodo, Teremon trenutno nije kod kuće. U ovom trenutku Teremon stoji kraj ruševina Opservatorije Univerziteta Saro, pokušavajući da shvati…

Ruševine…

Opservatorija Univerziteta Saro…

„Sifera?“ viknu on. „Sifera, gde si,“

Ogovora nije bilo. Pitao se ko je to bila Sifera. Neko koga je najverovatnije poznavao pre no što su ruševine postale ruševine. To ime je, klokoćući, isplivalo iz dubina njegovog napaćenog uma.

Napravio je još nekoliko nesigurnih koraka. Malo niže, u grmu je ležao neki čovek. Teremon ode do njega. Oči su mu bile zatvorene. U šaci je držao izgorelu baklju. Odora mu je bila iscepana.

Spava? Ili je mrtav? Teremon ga pažljivo gurnu nogom. Da, mrtav je. To je bilo čudno, toliko mrtvih ljudi ležalo je unaokolo. Ne viđaju se često mrtvaci kako leže unaokolo, zar ne? Eno, tamo, jednih prevrnutih kola… i ona su izgleda zauvek stala, šasija im je patetično bila okrenuta ka nebu, a kolutovi dima su se leno dizali iz njihove unutrašnjosti.

„Sifera?“ ponovo je viknuo.

Dogodilo se nešto užasno. To mu je bilo prilično jasno, za razliku od svega ostalog. Ponovo je čučnuo i šakama stegao glavu. Nasumični fagmenti sećanja koji su u njoj poskakivali sada su se kretali mnogo sporije, a ne više u pomamnom plesu: počeli su da dostojanstveno lebde unaokolo, poput ledenih bregova koji klize po Velikom Južnom Okeanu. Kada bi samo mogao da neke od tih klizećih fragmenata spoji… da ih natera u ustrojsvo koje bi imalo nekakvog smisla…

Obnovio je ono što je uspeo da rekonstruiše. Svoje ime. Ime grada. Imena šest sunaca. Novine. Svoj stan.

Sinoć…

Zvezde…

Sifera… Binaj… Širin… Ator… imena…

Odjednom, stvari počeše da mu se povezuju u umu.

Fragmenti sećanja iz njegove neposredne prošlosti konačno su počeli da se okupljaju. Ali ništa još nije dobijalo smisao, pošto je svaka mala skupina sećanja predstavljala celinu za sebe, a on nikako nije uspevao da ih koherentno ustroji. Što se više trudio, sve je ponovo postajalo zbrkano. Kada mu je to postalo jasno, odustao je od pomisli da bilo šta radi na silu.

Samo se ti opusti, govorio je Teremon sam sebi. Pusti da se to dogodi prirodnim putem.

Postalo mu je jasno da je zaradio neku veliku ranu na mozgu. Iako nije bilo modrica, ni oteklina na njegovoj glavi, znao je da je na neki način morao biti povređen. Sva njegova sećanja bila su iseckana na hiljade komadića kao da je to učinio nečiji osvetnički mač, a ti delići su zatim promešani i razbacani poput delova neke zbunujuće slagalice. Ali izgleda da je rana celila, iz trenutka u trenutak. Iz časa u čas snaga njegovog uma, snaga entiteta koje je bilo Teremon 762 iz Hronike Saroa, vraćala se i on se oporavljao.

Ostani miran. Čekaj. Pusti da se dogodi prirodno.

Uvukao je vazduh, zadržao ga, lagano ispustio. Ponovo udahnuo. Zadržao, ispustio. Udahnuo, zadržao, ispustio. Udahnuo, zadržao, ispustio.

U sećanje mu se vratio izgled unutrašnjosti Opservatorije. Sada se sećao. Bilo je veče. Na nebu se nalazilo samo jedno malo crveno sunce… Dovim, tako se zvalo. Visoka žena: to je bila Sifera. A debeli muškarac je Širin, a onaj mladić, vitak i iskren, je Binaj, a ljutiti starac sa patrijahalnom grivom sede kose bio je veliki, čuveni astronom, šef Opservatorije… Itor? Utor? Ator, da. Ator.

Spremalo se pomračenje. Tama. Zvezde.

Oh, da. Da. Sada se sve uklopilo. Sećanje mu se vratilo. Rulja ispred Opservatorije, predvođena fanaticima u crnim odorama: Apostoli Plamena, tako su ih zvali. Jedan od tih fanatika nalazio se u samoj Opservatoriji. Folimun, tako se zvao. Folimun 66.

Setio se.

Trenutak kada je nastupila potpuna tama. Iznenadno i potpuno spuštanje noći. Svet je ušao u Pećinu Tame.

Zvezde…

Ludilo… vrištanje… rulja…

Teremon se trgnu kada se toga seti. Horde poludelih, zaplašenih ljudi iz Saroa razvalile su teška vrata, nahupile u Opservatoriju, obarajući jedni druge u žurbi da unište bogohulne naučne instrumente i bogohulne naučnike koji su poricali postojanje bogova…

Sada kada mu se sećanje polako vraćalo, gotovo da je poželeo da se to nije dogodilo. Šok koji je doživeo u prvom trenutku kada je ugledao bleštavu svetlost zvezda… bol koji je mu je prasnuo u lobanji… čudni, užasni naleti hladne energije koji su jurili preko njegovog vidnog polja. A onda dolazak rulje… taj trenutak pomahnitalosti… bežanja… Sifera pored njega i Binaj u blizini, rulja ih je zatim opkolila poput reke u punom zamahu, razdvojila, odvukla u suprotnim pravcima…