Isak Asimov - Spuštanje noći

Tremon kao da je odjednom svega postao svestan. Ceo svet je proticao kroz njegov um u kome je tutnjalo… i sve je bilo u haosu, sve je vrištalo u užasu.

Kroz um mu je nekako čudno prošlo i saznanje da se istanjila i poslednja nit sunčeve svetlosti i pukla.

U istom trenutku čuo je Folimuna kako se zagrcnuo i Binaja kako zadivljeno urla, uvrnuti, kratki Širinov krik, histerično kikotanje koje se prekinulo usled…

A onda je nastupila iznenada tišina, čudna, mrtva tišina, spolja.

Folimun se opustio, a on ga je oslobodio stiska. Teremon se zagledao u Apostolove oči i u njima ugledao prazninu, buljile su naviše, odslikavajući slabo žutilo baklji. Na Folimunovim usnama ugledao je mehurić pene i začuo duboki životinjski krik kako mu dopire iz grla.

Uz slabi, suludi krik straha, podigao je pogled prema krvavo kovrdžavom crnilu neba.

Kroz njega su sijale Zvezde!

Nije ih bilo deset ili dvadeset kao u Binajevoj kukavnoj teoriji. Bilo ih je na hiljade, bleštale su neverovatnom snagom, jedna do druge, sačinjavajući beskrajni zid, obrazujući zaslepljujući štit zastrašujuće svetlosti koja je ispunjavala cela nebesa. Hiljade moćnih sunaca sijalo je odozgo u divoti koja je sušila dušu, zastrašujuće hladna u svojoj užasnoj ravnodušnosti, silnija od ljutog vetra koji je brisao preko smrznutog, užasno ogoljenog sveta.

Udarali su poput čekića po korenima njegovog bića. Lupali su poput mlatila po njegovom umu. Njihova ledena, čudovišna svetlost podsećala je na milion velikih gongova koji odzvanjaju u isti mah.

Blagi Bože, pomisli on. Blagi Bože, blagi Bože, blagi Bože!

Međutim, nije mogao da odvoji pogled od tog paklenog prizora. Pogledao je kroz otvor na kupoli, ukrućenih mišića, smrznut, i ostao da zuri u bespomoćnom čuđenju i užasu u taj štit jarosti koji je ispunjavao nebo. Osetio je kako mu se um smanjuje do sićušne, hladne tačke pod tim neprolaznim naletom. Mozak mu nije bio veći od klikera i kotrljao se unaokolo po praznoj tikvi koja je nekada bila njegova lobanja. Pluća su mu odbijala da rade. Krv mu je tekla unatraške u žilama.

Konačno je uspeo da sklopi oči. Izvesno vreme je ostao da čuči, dahćući, mrmljajući sebi u bradu, boreći se da povrati kontrolu.

A onda se Teremon posrćući uspravio na noge, dok mu se grlo stezalo tako da nije dolazio do vazduha, a svi mišići tela se grčili u silnom užasu: bio je to čisti nepodnošljivi strah. Nejasno je bio svestan Sifere u svojoj blizini, ali s teškom mukom je uspevao da se seti ko je ona. Morao je da se potrudi da bi se setio i ko je on bio. Odozdo dopre zvuk postojanog strašnog udaranja, zastrašujuće lupanje po vratima… neka čudna divlja zver sa hiljadu glava, želela je da uđe…

Nije bilo važno.

Ništa više nije bilo važno.

Bio je svestan da ludi i negde duboko u njemu delić zdravog razuma je vrištao, borio se da odagna beznadežnu bujicu crnog užasa. Bilo je strašno svesno ludeti… znati da ćeš za koji minut fizički biti prisutan, pa ipak će prava suština, koja si, u stvari, bio ti, biti mrtva i ugušena u ludilu. Jer ovo je bila Tama… Tama, Hladnoća i Sudnji dan. Sjajni zidovi Vaseljene bili su poljuljani i njihovi užasni crni delići padali su da ga zdrobe, zgnječe, zbrišu.

Neko dođe do njega puzeći četvoronoške i sudari se snjim. Teremon se skloni u stranu. Prinese šake svome namučenom grlu i skoči prema plamenovima baklji koje su ispunjavale njegov ludi vid.

„Svetlost!“ zaurla on.

Ator je, negde, plakao, užasno jecao poput strašno zaplašenog deteta. „Zvezde… sve Zvezde… uopšte nismo znali. Ništa nismo znali. Mislili smo da šest Zvezda čini Vaseljenu… nešto što zvezde ne primećuju… stalna Tama… zidovi se urušavaju… mi nismo znali… mi nismo mogli znati… ništa…“

Neko je zario nokte u baklju i ona je pala i utrnula. U tom trenutku užasni sjaj ravnodušnih zvezda skočio je bliže k njima.

Odozdo dopre vrištanje, povici i lom stakla. Poludela i nekontrolisana rulja provalila je u Opservatoriju.

Teremon se osvrnu oko sebe. Pri užasnoj svetlosti Zvezda ugledao je zanemele prilike naučnika koji su posrtali unaokolo u užasu. Probio se u hodnik. Zapahnuo ga je divlji nalet hladnog vazduha koji je dolazio kroz otvoreni prozor i on ostade da stoji tamo, pustivši da ga šiba po licu, smejuljeći se zbog njegove arktičke jačine.

„Teremone?“ pozva ga neki glas. „Teremone?“

Nastavio je da se smeje.

„Pogledaj“, reče on posle izvesnog vremena. „To su Zvezde. Ovo je Plamen.“

Na obzorju koje se videlo kroz prozor, u pravcu Saroa, počela je da raste grimizna svetlost, dobijajući na bleštavosti koja nije poticala od sunca.

Duga noć se ponovo spustila.

Prva stvar koje je Teremon postao svestan, posle dugog razdoblja tokom koga nije bio svestan baš ničega, bilo je to da na nebu iznad njega visi nešto ogromno i žuto.

Bila je to jedna velika, bleštava, zlatna lopta. Mogao je da gleda u nju samo delić sekunde, toliko je bila sjajna. Iz nje je dopirala, u pulsirajućim talasima, toplota koja je pržila.

Čučnuo je i skupio se, glave pognute, i ukrstio zglavke pred očima kako bi se zaštitio od te velike nadolazeće toplote i svetlosti iznad sebe. Šta ju je, pitao se, držalo tamo gore? Zašto nije jednostavno pala?

Ako padne, sinu mu, pašće na mene.

Gde mogu da se sakrijem? Kako mogu da se zaštitim?

Ostao je još dosta dugo da čuči u istom položaju, jedva se usuđujući i da misli. A onda je, oprezno, tek malo otvorio oči. Ta džinovska, bleštava stvar i dalje je bila na nebu. Nije se pomerila ni za jedan inč. Nije nameravala da padne na njega.

Počeo je da drhti uprkos toploti.

Do njega dopre suvi miris dima koji je davio. Nešto je gorelo nedaleko od njega.

Nebo, pomisli on. Nebo je gorelo.

Ta zlatna stvar zapalila je svet. Ne. Ne. Dim je poticao od nečeg drugog. Setio bi se on od čega za koji trenutak, samo kada bi mogao da razbistri um. Ta zlatna stvar nije izazvala požare. Nije čak ni bila tu kada su buknuli. To su učinile one druge stvari, one hladne, svetlucave, bele stvari koje su ispunile nebo s jednog kraja na drugi… one su poslale Požare…“

Kako se ono zvahu? Zvezde? Da, pomisli on.

Zvezde.

A onda je počeo da se seća, malo po malo, i ponovo je zadrhtao, drhtaj mu je protresao celo telo. Setio se događaja koji su usledili pošto su se zvezde pojavile i mozak mu se pretvorio u mermer, pluća odbila da pumpaju vazduh, a duša počela da vrišti, iskusivši najdublji od svih užasa.

Međutim, Zvezda više nije bilo. Umesto njih na nebu se nalazila ta sjajna zlatna stvar.

Sjajna zlatna stvar?

Onos. Tako se zvala. Onos, sunce. Glavno sunce. Jedno od šest sunaca. Da. Teremon se osmehnu. Stvari su polako počele da mu se vraćaju. Onosu je bilo mesto na nebu. Zvezdama nije. To sunce, ljubazno sunce, dobri topli Onos. I Onos se vratio. Znači, sve je bilo u redu sa svetom, čak iako je, kako se činilo, jedan deo sveta bio u plamenu.

Šest sunaca? Pa gde je ostalih pet?

Setio se čak i njihovih imena. Dovim, Trej, Patru, Tano, Sita. Sa Onosom to je šest. Onosa je video, u redu… nalazio se tačno iznad njega i činilo se da ispunjava pola neba. Šta je sa ostalima? Ustao je, pomalo uzdrmano, još se delimično plašeći te tople, zlatne stvari iznad glave, pitajući se neće li ga spržiti ako se suviše uspravi. Ne, ne, to nije imalo nikakvog smisla. Onos je bio dobar. Onos je bio ljubazan. Osmehnuo se.

Osvrnuo se unaokolo. Ima li gore još sunaca?

Bilo je jedno. Vrlo daleko, vrlo malo. Ovo nije izgledalo zastrašujuće… onako kako su to bile zvezde, onako kako je izgledala ova užarena, topla kugla iznad njega. Bila je to samo jedna vesela, bela tačka na nebu, ništa više. Gotovo toliko mala da bi mogao da je stavi u džep, samo kada bi bio u stanju da je dohvati.