Isak Asimov - Spuštanje noći

U sećanje mu se vrati poslednji osvrt na starog Atora, sjajnih, zacakljenih očiju i divljeg pogleda koji je izražavao potpuno ludilo, kako poput kralja stoji na stolici, besno naređujućni nezvanim gostima da napuste njegovu zgradu, kao da je ne samo direktor Opservatorije, već i njen kralj. Binaj je stajao pored njega i vukao ga za ruku, požurujući starca da pobegne. Prizor se zatim rasplinuo. Više se nije nalazio u toj velikoj prostoriji. Teremon je video sebe kako juri hodnikom u želji da se dokopa stepeništa, tražeći unaokolo Siferu, bilo koga poznatog…

Iznenada se pred njim pojavio Apostol, fanatik, Folimun 66, preprečivši mu put usred okolnog haos. Smejao se, držeći ispruženu šaku u znak lažnog prijateljstva. A onda je i Folimun nestao s vidika i Teremon je pomahnitalo nastavio dalje, niz zavojito stepenište, sudarajući se i posrćući, verući se preko ljudi iz grada koji su bili tako čvrsto stisnuti jedni uz druge u prizemlju da nisu mogli da se kreću. Uspeo je nekako da se iskobelja napolje. U hladnu noć. Stajao je gologlav, tresao se, u Tami koja to više nije bila, jer sve je bilo osvetljeno tim užasnim, strašnim, nezamislivo hladnim bleštavilom hiljada nemilosrdnih Zvezda koje su ispunjavale nebo.

Od njih se čovek nigde nije mogao sakriti. Čak i kada biste zatvorili oči, videli biste njihovu zastrašujuću svetlost. Sama Tama nije uopšte bila strašna u poređenju sa neumoljivim pritiskom tog nebeskog svoda nezamislivog sjaja, svetlosti tako jarke da je tutnjala na nebu poput grmljavine.

Teremon se setio da se osećao kao da će se nebo, Zvezde i sve ostalo sručiti na njega. Kleknuo je i pokrio glavu šakama, mada je znao da je to uzaludno. Takođe se sećao užasa svuda oko sebe, ljudi koji su jurili u svim pravcima, vrištanja, plakanja. Plamenovi zapaljenog grada poskakivali su visoko na obzorju. A iznad svega drugog, udarni talasi straha spuštali su se sa neba, iz nemilosrdnih Zvezda koje nisu praštale i koje su zaposele svet.

To je bilo sve. Posle toga nastupala je praznina, potpuna praznina, do trenutka buđenja, kada je podigao pogled i ugledao Onos ponovo na nebu i počeo da sastavlja deliće u svom umu.

Ja sam Teremon 762, ponovio je u sebi. Nekada sam živeo u Sarou i bio kolumnista u novinama. Više nije bilo Saroa. Nije bilo novina.

Svet je doživeo krah. Ali on je ostao živ i razum mu se, bar se nadao, polako vraćao.

Šta sada? Kuda da pođe?

„Sifera?“ pozva je on ponovo.

Niko mu nije odgovorio. Polako je ponovo krenuo niz brdo, pored polomljenog drveća, pored izgorelih i prevrnutih kola, pored razbacanih tela. Ako ovako izgleda van grada, kako je onda tek u gradu?

Blagi Bože, pomisli on ponovo.

Svi vi bogovi! Šta ste nam to učinili?

Ponekad kukavičluk ima i svojih prednosti, ubeđivao je Širin sebe, dok je skidao rezu sa skladišta u podrumu Opservatorije u kome je proveo vreme Tame. Još je bio uzdrman, ali uopšte nije sumnjao da je i dalje pri zdravoj pameti. Bar u onoj meri u kojoj je uvek bio.

Tamo napolju je izgleda bilo tiho. Iako skladište nije imalo prozora, kroz rešetku postavljenu visoko na zidu uspevalo je da prođe dovoljno svetlosti tako da je bio prilično siguran da je svanulo jutro i da su sunca ponovo na nebu. Možda je ludilo prošlo, do sada. Možda je već mogao da iziđe.

Promolio je nos u hodnik. Obazrivo se osvrnuo unaokolo.

Prva stvar koju je zapazio bio je miris dima. Ali to je bio ustajao, plesnjiv, neugodan, vlažan, opori miris dima, miris ugašene vatre. Opservatorija nije bila samo sagrađena od kamena, već je imala i veoma delotvoran sistem za gašenje požara koji mora da je proradio onog časa kada je rulja počela da pali vatre.

Rulja! Širin slegnu ramenima kada se nje seti.

Punački psiholog je dobro znao da nikada neće zaboraviti trenutak kada je rulja provalila u Opservatoriju. Taj će ga prizor progoniti do kraja života… ta iskrivljena, izobličena lica, te divlje oči, to besno zavijanje. Ti su ljudi izgubili razum još pre no što je nastupilo potpuno pomračenje. Dovoljna je bila i sve jača Tama da pređu ivicu… to i vešti podstreci Apostola Plamena koji su trijumfovali jer se ispunilo njihovo proročanstvo. I tako je rulja došla, bilo ih je na hiljade, da iskoreni prezrene naučnike u njihovoj jazbini; evo ih kako uleću unutra, mašući bakljama, motkama, metlama, bilo čime što im je moglo poslužiti da udare, razmrskaju, unište.

Paradoksalno, ali upravo je dolazak rulje prodrmao Širina i omogućio mu da se pribere. Bilo mu je veoma loše, onda kada su on i Teremon prvi put sišli da zabarikadiraju vrata. Osećao se dobro, čak bi se moglo reći neobično bodro, dok su silazili; ali onda se po prvi put suočio sa pravom Tamom, ošinula ga je poput naleta otrovnog gasa, i on se sav sklupčao. Ostao je sav skupljen da sedi na stepeništu, osećao je takvu paniku da mu je od toga postalo hladno, i prisećao se svog puta kroz Tunel tajne, shvativši da ovoga puta vožnja neće potrajati samo nekoliko minuta, već nekoliko nepodnošljivih časova.

Teremon ga je tada izvukao i Širin je malo povratio samokontrolu, tako da su uspeli da se vrate na gornji nivo Opservatorije. Ali onda je nastupilo potpuno pomračenje… i pojavile su se Zvezde. Iako je Širin okrenuo glavu kada je prvi put taj nebožanski snop svetlosti prodro kroz otvor u krovu Opservatorije, nije uspeo u potpunosti da izbegne potresni prizor. I na trenutak je osetio kako gubi razum… osetio je kako počinje da se kida tanana nit razuma…

Ali onda je stigla rulja i Širin je shvatio da je sada trebalo da se pobrine ne samo za svoj razum, već i za vlastiti život. Ako je želeo da preživi ovu noć, nije imao drugog izbora do da ostane pribran i nađe neko bezbedno mesto. Raspršio se njegov naivni plan da pojavu Tame posmatra kao nepristrasni naučnik kakvim se pravio. Neka neko drugi posmatra tako pojavu Tame. On će se sakriti.

Potom je nekako uspeo da stigne do podruma, do tog malog, veselog skladišta u kome je svetlela mala vesela božanska svetlost šireći oko sebe slab, ali vrlo utešan sjaj. Stavio je rezu na vrata i stao da čeka.

Čak je malo i odspavao.

Sada je bilo jutro. Ili možda već po podne, nije tačno znao. Jedna je stvar bila sigurna: užasna noć je prošla i sve je bio mirno, bar u blizini Opservatorije. Širin na prstima iziđe u Hodnik, zastade, oslušnu i zabrinuto se zagleda uz stepenice.

Posvuda je vladala tišina. Barice prljave vode iz sistema za gašenje. Odvratni smrad ustajalog dima.

Zastao je na stepeništu i zamišljeno skinuo vatrogasnu sekiru sa nosača na zidu. Sumnjao je da bi mogao sebe da natera da upotrebi sekiru protiv drugog živog stvora; ali nije bilo loše imati je uz sebe, ako su stvari napolju bile u haosu, što je očekivao.

A sada u prizemlje. Širin otvori vrata od podruma… ista ona koja je zalupio za sobom prethodne večeri kada je pomahnitalo bežao… i pogleda napolje.

Dočekao ga je užasan prizor.

Veliko predvorje Opservatorije bilo je puno ljudi, svi su bili nagomilani na podu, ležali su ispruženi na sve strane, kao da se tu cele noći odigravala neka velika pijana orgija. Međutim, ovi ljudi nisu bili pijani. Mnogi od njih su ležali iskriveljeni u sablasnim, nemogućim položajima kakve samo leš može da zauzme. Drugi su ležali ispruženi, na gomili visokoj dva do tri čoveka, poput odbačenih tepiha. I oni su izgledali mrtvi, ili izgubljeni u poslednjoj nesvesti u životu. Ostali su očigledno bili živi, ali su sedeli strašno potreseni, jecajući i stenjući.

Sve što je nekada bilo izloženo u velikom predvorju, naučni instrumenti, portreti velikih ranih astronoma, precizne astronomske karte, bilo je skinuto i spaljeno ili jednostavno pokidano i izgaženo. Širin je primetio čađave i slupane ostatke koji su tu i tamo štrčali između tela.