Isak Asimov - Spuštanje noći

Posle toga Sifera se više ničega nije jasno sećala. Tokom celog pomračenja trčala je tamo-ovamo, uz jedan hodnik, pa niz drugi poput miša u lavirintu. Nikada nije dobro upoznala raspored Opservatorije, ali nije trebalo da ima toliko problema sa pronalaženjem puta koji je vodio napolje… da je bila pri zdravoj pameti. Sada, kada ju je nemilosrdno obasjavala svetlost zvezda kroz svaki prozor, činilo joj se da joj mozak probada neki ledeni vršak. Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da razmišlja. Bila je u stanju jedino da trči tamo-amo, odgurujući u stranu pohotne, blebetave budale, probijajući se kroz zbijene bande odrpanih stranaca, tragajući očajnički, nedelotvorno i uzaludno za nekim od glavnih izlaza. I tako se to nastavljalo iz časa u čas, kao da je uhvaćena u snu koji se neće završiti.

Sada se konačno obrela napolju. Nije znala kako je ovamo dospela. Odjednom su se pred njom našla vrata, na kraju jednog hodnika za koji je bila sigurna da je njime prošla bar hiljadu puta ranije. Zaškripala su kada ih je gurnula i nju zapahnu nalet svežeg vazduha; ona posrćući iziđe napolje.

Grad je bio u plamenu. Videla je u daljini plamenove, jednu svetlu, pomahnitalu, crvenu mrlju naspram tamne pozadine neba.

Čula je krike, jecaje, divlji smeh na sve strane.

Ispod nje, malo nizbrdo, neki ljudi su bezumno navlačili drvo u želji da ga obore… hvatajući se za njegove grane, ulažući silan napor da iščupaju koren iz tla pukom snagom. Nije znala zašto to čine. Najverovatnije nisu ni oni.

Drugi neki ljudi su prevrtali kola na parkingu Opservatorije. Sifera se upitala da li bi jedna od tih kola mogla biti njena. Nije se sećala. Malo čega se uopšte sećala. Napor je predstavljalo već i to da se seti svoga imena.

„Sifera“, izgovorila je naglas. „Sifera 89. Sifera 89.“

Dopadalo joj se kako zvuči. Bilo je to lepo ime. Majčino… ili možda babino. Nije bila baš sigurna.

„Sifera 89“, ponovila je. „Ja sam Sifera 89.“

Pokušala je da se seti svoje adrese. Ne. Gomila beznačajnih brojeva.

„Pogledaj Zvezde!“ zaurla neka žena, projurivši pored nje. „Pogledaj Zvezde i umri!“

„Ne“, odvrati smireno Sifera. „Zašto bih želela da umrem?“

Ali ipak je pogledala u Zvezde. Sada se već gotovo privikla na njih. Ličile su na veoma sjajne svetiljke… veoma sjajne… bilo ih je toliko na nebu pa se činilo da se pretapaju, da obrazuju jednu jedinstvenu bleštavu masu, nalik na svetleći ogrtač razapet preko nebesa. Kada bi zadržala na njima pogled duže od sekunde ili dve, mislila je da razaznaje pojedinačne tačkice svetlosti, sjajnije od onih okolo, koje su pulsirale bizarnom snagom. Ali najviše je uspela da ih posmatra pet do šest sekundi; tada bi je svladala sila sve te pulsirajuće svetlosti, osetila bi trnce po skalpu, lice bi joj se zažarilo i morala bi da pogne glavu i prstima da protrlja mesto između očiju na kome je osećala nesnosnu bol.

Prošla je kroz parking, ne obraćajući pažnju na pomamu svuda oko sebe, i izbila na drugom kraju, odakle je vodio popločani put duž ispusta na padini opservatorijskog brda. Iz dela mozga koji joj je još funkcionisao stiglo je obaveštenje da je taj put vodio od opservatorije do glavnog dela univerzitetskog kampusa. Sada je već nazirala ispred i malo iznad mesta na kome se nalazila neke od viših zgrada univerziteta.

Na nekim od njih poigravali su plamenovi. Zvonik je goreo, isto kao i pozorište i Dvorana sa studentskom arhivom.

Moraš spasiti pločice, izgovorio je glas u njenom umu koji je prepoznala kao svoj.

Pločice? Kakve pločice?

Tombo pločice. Oh. Da, razume se. Ona je bila arheolog, zar ne? Da. Da. A arheolozi su prekopavali zemlju tragajući za drevnim predmetima. Kopala je na nekom veoma udaljenom mestu. Sagimot? Beklikan? Nešto slično. I pronašla je pločice, praistorijske tekstove. Drevne stvari, arheološke stvari. Vrlo važne stvari. Na mestu koje se zove Tombo.

Kako napredujem? upita ona samu sebe.

I dobi odgovor: Napreduješ odlično.

Osmehnula se. Svakog trenutka osećala se sve bolje i bolje. Ta ružičasta svetlost na obzorju pomagala joj je da se oporavi, pomisli ona. Svitalo je: sunce, Onos, ulazilo je na nebo. Što se Onos više uzdizao, to su Zvezde bivale manje sjajne, manje zastrašujuće. Brzo su bledele. One na istoku već su čilele pred Onosovom sve većom snagom. Čak i na suprotnoj strani neba, gde je Tama i dalje carevala i zvezde stolovale poput klenova u ribnjaku, njihov neverovatni sjaj počeo je da gubi na jačini. Sada je mogla da gleda u nebo i po nekoliko trenutaka u jednom mahu, a da u glavi ne počne bolno da joj tutnji. I bila je manje zbunjena. Sada se jasno sećala gde živi, gde radi i šta je radila prethodno veče.

U Opservatoriji… sa svojim prijateljima, astronomima, koji su predvideli pomračenje…

Pomračenje…

Eto, to je radila, shvati ona. Čekala je pomračenje. Tamu. Zvezde.

Da. Čekala je požare, razmišljala je Sifera. I eno ih. Sve se odigralo tačno po planu. Svet je goreo, isto kao i mnogo puta pre toga… nije ga zapalila ruka bogova, niti snaga Zvezda, već obični muškarci i žene, poludeli pod uticajem zvezda, koje je uhvatila očajnička panika, nagoneći ih da vrate normalnu dnevnu svetlost bilo čime što mogu pronaći.

Uprkos haosu svuda oko nje, ostala je mirna. Njen povređeni um, otupeo, ali ne i omamljen, nije u potpunosti mogao da reaguje na kataklizmu koju je donela Tama. Nastavila je da hoda niz put do glavnog četvorougaonog dvorišta kampusa, pored prizora zastrašujućeg rušenja i uništavanja, ne osetivšni nikakav šok, nikakvo žaljenje zbog onoga što je izgubljeno, nikakav strah pred teškim vremenima koja je bez sumnje očekuju. Delovi uma sposobni za takva osećanja još su joj bili blokirani. Bila je puki promatrač, miran, nepristrasan. Ona zgrada u plamenu preko puta bila je nova univerzitetska biblioteka u čijem je planiranju pomagala. Međutim, ovaj prizor je nije dirnuo. Isto je tako mogla hodati kroz neko dve hiljade godina staro nalazište čija je sudbina bila odavno zapečaćena. Nikada joj se nije dogodilo da zaplače zbog neke ruševine stare dve hiljade godina. Tako nije zaplaka ni sada, dok je ceo univerzitet nestajao u plamenu oko nje.

Sada se nalazila na sredini kampusa, i kretala se poznatim stazama. Neke zgrade su gorele, a neke nisu. Poput mesečara je skrenula nalevo pored zgrade administracije, izbila pravo na vežbaonicu, ponovo skrenula levo kod matematičkog fakulteta, pa prošla pored geološkog i antropološkog na putu do svog štaba, centra za arheologiju. Prednja vrata bila su otvorena. Ušla je.

Zgrada je bila gotovo nedirnuta. Neke vitrine u prizemlju bile su razbijene, ali to nisu učinili pljačkaši, pošto su, kako se činilo, svi artefakti bili na svojim mestima. Vrata lifta izvaljena su iz šarki. Oglasna ploča pored stepeništa nalazila se na podu. Inače je sve ostalo, izgleda, bilo nedirnuto. Nije čula nikakve zvuke. Mesto je bilo prazno.

Njena kancelarija nalazila se na drugom spratu. Penjući se uz stepenice, naišla je na telo jednog starca, koji je ležao na leđima na prvom odmorištu. „Mislim da te znam“, reče Sifera. „Kako se zoveš?“ Nije joj odgovorio. „Jesi li mrtav? Odgovori mi: da ili ne.“ Oči su mu bile otvorene, ali u njima nije bilo svetlosti. Sifera mu prstom pritisnu obraz. „Mudrin, tako se zoveš. Ili si se zvao. Pa, ionako si bio veoma star.“ Slegnula je ramenima i nastavila uz stepenice.

Vrata koja su vodila u njenu kancelariju nisu bila zaključana. U njoj se nalazio neki čovek.

Činio joj se poznat; međutim, ovaj je bio živ i čučao je pored kancelarijskog ormana za odlaganje spisa, nekako čudno sklupčan. Bio je to krupan muškarac upalih grudi, jakih mišica i širokih, istaknutih jagodica. Lice mu se presijavalo od znoja, a oči su mu grozničavo sijale.