Isak Asimov - Spuštanje noći

I u njemu je Teremon sada živeo.

Prva dva dana prošla su dosta loše. Um mu je još napola bio zamagljen usled gledanja u Zvezde, tako da nije bio u stanju da napravi nikakav jasan plan. Najglavnije je bilo preživeti.

Grad je bio u plamenu… posvuda se osećao dim, vazduh je bio vreo, sa nekog uzvišenja čak su se mogli videti i plamenovi koji su igrali duž krovova… poći nazad ne bi uopšte bilo pametno. Po pomračenju, kada je haos u njegovom umu počeo pomalo da jenjava, jednostavno je nastavio nizbrdo od kampusa dok se nije našao na ulazu u šumu.

I mnogi drugi su učinili isto. Neki od njih su ličili na ljude sa univerziteta, drugi su najverovatnije preostali od rulje koja je došla da zgromi Opservatoriju one noći kada je nastupilo pomračenje, a ostali, nagađao je Teremon, bili su ljudi iz predgrađa koji su napustili svoje domove kada su počeli da izbijaju požari.

Sve koje je viđao izgledali su najmenje u istoj meri mentalno nesređeni kao i on. Mnogima je, izgleda, bilo mnogo gore… neki su se čak potpuno otkačili, uopšte nisu mogli da se uhvate ukoštac s onim što ih je snašlo.

Nisu obrazovali nikakve koherentne bande. Uglavnom su to bili usamljenici, koji su se kretali tajanstvenim, samo njima znanim putevima kroz šumu, ili u grupama od po dvoje do troje; u najvećoj skupini koju je video bilo ih je osam; sudeći po izgledu i odeći, svi su pripadali jednoj porodici.

Stašno je bilo sresti one stvarno lude: prazan pogled, otromboljene usne, opuštene vilice, prljava odeća. S naporom su napredovali preko šumskih proplanaka poput živih mrtvaca, razgovarali sami sa sobom, pevali, povremeno se spuštali na šake i kolena da iskopaju kakav busen koji bi onda žvakali. Bilo ih je posvuda. Ovo mesto ličilo je na neki ogroman azil za umobolne, pomisli Teremon. Verovatno je i ceo svet na to ličio.

Ljudi te vrste, oni na koje je dolazak Zvezda izvršio najjači uticaj, uglavnom su bili bezopasni, bar za druge. Um im je bio odveć oštećen da bi mogli postati nasilni, a koordinacija pokreta bila im je tako slaba da uopšte nisu bili sposobni za nasilje.

Ali bilo je i drugih koji baš i nisu bili tako ludi… koji su na prvi pogled izgledali sasvim normalni… ali koji su predstavljali vrlo ozbiljnu opasnost.

Ti su se, Teremon je ubrzo uočio, delili u dve kategorije. U prvu su spadali ljudi koji nikome nisu ništa nažao želeli da učine, ali koji su histerično bili opsednuti mogućnošću da se Tama i Zvezde mogu vratiti. To su bili oni koji su palili vatre.

Vrlo verovatno su to bili ljudi koji su pre katastrofe vodili uredan, sređen život… porodični ljudi, valjani radnici, prijatni, veseli susedi. Dok je Onos bio na nebu bili su savršeno mirni; ali onog trenutka kada bi glavno sunce počelo da tone ka zapadu i da se približava veče, preplavljivao bi ih strah od Tame i oni bi očajnički stali da se okreću unaokolo tražeći nešto što bi mogli da zapale. Bilo šta. Bilo šta. Dva do tri druga sunca mogla su i dalje da budu na nebu po Onosovom zalasku, ali svetlost ovih manjih sunaca, izgleda, nije bila dovoljna da umiri neverovatni strah od Tame koji su ovi ljudi osećali.

To su bili oni koji su spalili vlastiti grad. Oni koji su u očajanju palili knjige, novine, nameštaj, krovove kuća. Holokost u gradu ih je oterao u šumu i oni su sada i nju pokušavali da spale. Ali to je bilo malo teže. Šuma je bila gusta, bujna, gusti pokrov drveća napajalo je mnoštvo potoka koji su se ulivali u široku reku što je tekla njenom granicom. Kidanje i paljenje zelenih grana nije obezbeđivalo zadovoljavajući plamen. A tepih od palog drveća i lišća koji je prekrivao šumsko tlo bio je prilično natopljen tokom nedavnih kiša. Ono što je moglo da se upotrebi za vatru brzo je pokupljeno i poslužilo je za logorske vatre, koje nisu uzrokovale nijedan požar; krajem drugog dana takvi ostaci bili su već sasvim retki.

I tako su ljudi koji su palili vatre usled pretrpljenog šoka, našavši se u nepogodnim šumskim uslovima koji su ih sprečavali u njihovom naumu, za sada imali malo uspeha. Ipak su uspeli da zapale nekoliko povećih vatri u šumi, koje su se srećom same od sebe ugasile posle nekoliko časova pošto su potrošile svo gorivo u blizini. Međutim, ako nastupi nekoliko toplih, suvih dana, ovi ljudi bi mogli da zapale celo ovo mesto, kao što su već učinili sa Saroom.

Druga skupina ljudi koji nisu bili sasvim uravnoteženi i koji su lutali šumom činila se Teremonu opasnija. To su bili oni koji su se oslobodili svih društvenih stega. Banditi, huligani, ubice, psihopate, samoubice-manijaci: oni koji su se kretali poput isukanih oštrica duž tihih šumskih staza, napadajući kad god bi im se to prohtelo, uzimajući šta god bi im se svidelo, ubijajući svakoga ko bi imao tu nesreću da ih iznervira.

Kako su svi imali određeni staklasti pogled, neki samo od umora, drugi usled očaja, a neki jer su bili ludi, nikada niste mogli biti sigurni, kada biste nekoga sreli u šumi, koliko je opasan. Nije bilo načina da se na brzinu kaže da li je osoba koja vam se približava jedna od mahnitih ili zbunjenih ludaka, i stoga u osnovi bezopasna, ili je bila od onih koje ispunjava prikriveni bes, pa napadaju svakog koga sretnu, bez ikakvog razloga.

Čovek u takvim uslovima brzo nauči da bude na oprezi prema svakome ko naiđe, poskakujući i razmećući se kroz šumu. Svaki stranac mogao je predstavljati pretnju. Mogli ste krajnje prijateljski pričati s nekim, upoređujući sećanja o vašim iskustvima od večeri kada se spustila noć, kada bi se on odjednom naljutio zbog neke vaše uzgredne primedbe, ili bi zaključio da mu se dopada neki deo vaše odeće, ili mu se jednostavno iz nekog nerazumnog razloga ne bi dopalo vaše lice… pa bi se uz životinjski krik bacio na vas bezumnom snagom.

Neki od ove vrste, bili su, van svake sumnje, kao prvo, kriminalci. Kada su videli da duštvo svuda oko njih propada, oslobodili su se svih stega. Međutim, Teremon je podozrevao da su drugi ranije bili krajnje blagi dok im Zvezde nisu pomutile um. A onda, iznenada, zaključili su da više ne osećaju inhibicije civlizovanog života. Zaboravili su pravila koja su omogućila postojanje civilizovanog života. Ponovo su bili kao mala deca, asocijalni, opsednuti jedino time da udovolje vlastitim potrebama… ali posedovali su snagu i volju odraslih… moć onih koji su zaista poremećeni.

Ako ste se nadali da ćete preživeti, trebalo je da se klonite svih onih za koje ste podozrevali da su ubilački ludi. Trebalo je moliti se da se već u nekoliko prvih dana međusobno poubijaju, ostavivši svet manjim grabljivicama.

U prva dva dana Teremon se tri puta sreo s ludacima ovog užasnog soja. Prvi, visoki, vitki čovek sa uvrnutim, dijaboličnim osmehom, koji je đipao kraj potoka koji je Termeon želeo da pređe, zatražio je od novinara da mu plati taksu za prelazak. „Cipelama, naprimer. A šta kažeš na ručni sat?“

„A kako bi bilo da mi se skloniš s puta?“ predloži Teremon, a čovek podivlja.

Dohvativši toljagu koju Teremon nije primetio do tog trenutka, on ispusti neku vrstu ratničkog pokliča i pojuri. Nije bilo vremena da ga izbegne. Najbolje što je mogao bilo je da se sagne kada je ovaj drugi zavitlao toljagu neverovatnom snagom njemu u glavu.

Čuo je kako mu je prošištala pored glave, promašivši ga za svega nekoliko inča. Pogodila je drvo pored njega, udarivši neverovatnom jačinom… takvom da se napadaču umrtvila ruka i on ju je, jeknuvši od bola, ispustio.

Teremon se istog časa našao povrh njega, uhvativši čovekovu povređenu ruku, oštro je podigavši naviše s nemilosrdnom jačinom, nateravši ga da zaurla od bola, presamiti se i stenjući padne na kolena. Teremon ga je gurao sve dok mu se lice nije našlo u potoku; držao ga je tako. I držao ga je tako. I držao ga je tako.