Isak Asimov - Spuštanje noći

Svakim proteklim danom osećao se sve staloženije, sposobnije da razmišlja. Činilo mu se da je već gotovo onaj stari ponovo, još pomalo potresen, možda, malo nervozan, ali to je i trebalo očekivati. Bar je osećao da je sve u svemu pri zdravoj pameti. Shvatio je da je najverovatnije bio manje pogođen od većine za vreme Spuštanja Noći: da je bio jači, tvrdoglaviji, bolje pripremljen na to neverovatno iskustvo. Možda će i svi ostali početi da se oporavljaju, pa čak i oni koji su bili mnogo dublje pogođeni od njega, pa će biti bezbedno ponovo izići i proveriti, da li je išta preduzeto da se svet ponovo sabere.

Sada se treba primiriti, govorio je sebi, paziti da te ne ubije jedan od onih psihopata koji jure unaokolo. Neka se međusobno poubijaju, što je pre moguće; onda će on oprezno ispuzati napolje da izvidi šta se događa. To baš nije bio neki hrabar plan. Ali mu se učinio mudar.

Pitao se šta se desilo sa ostalima koji su bili s njim u Opservatoriji u trenutku nastupanja Tame. Sa Binajem, Širinom, Atorom. Sa Siferom.

Naročito sa Siferom.

S vremena na vreme Teremon je pomišljao da iziđe i potraži je. To baš nije bila privlačna ideja. Za vreme dugih usamljeničkih časova maštao je kako bi bilo da se nađe s njom negde u ovoj šumi. Njih bi dvoje zajedno putovali kroz ovaj izmenjeni i zastrašujući svet, sklopivši savez o uzajamnoj zaštiti…

Privukla ga je već pri prvom susretu, razume se. Kako ništa od toga nije imao, znao je da uopšte nije ni morao da se trudi: bila je lepa, ali je, izgleda, pripadala onoj vrsti žena koje su same sebi dovoljne i kojima nije potrebno društvo nijednog muškarca, pa ni žene, što se toga tiče. Nagovorio ju je nekoliko puta da iziđu, ali ga je ona krajnje efikasno i lako sve vreme držala na bezbednoj udaljenosti.

Teremon je bio dovoljno iskusan u svetovnim stvarima da je znao kako nikakva slatkorečivost neće biti dovoljno ubedljiva da prodre kroz tako odlučno podignute prepreke. Odavno je zaključio da se nijedna žena vredna pažnje ne može zavesti; može im se nagovestiti mogućnost tako nečeg, ali se njima mora prepustiti da obave zavođenje umesto tebe, a ako to nisu namerne, gotovo ništa se nije moglo učiniti da promene svoj stav. A sa Siferom stvari su krenule u pogrešnom pravcu po njega od samog početka. Divlje se okomila na njega… i to opravdano, pomisli on pokajnički… kada je pokrenuo svoju pogrešnu kampanju ismevajući Atora i grupu iz Opservatorije.

A na samom kraju, na izvestan način je osetio da popušta, da je, uprkos svemu, počeo da je zanima. Zašto bi ga inače pozvala u Opservatoriju, ono veče kada je trebalo da bude pomračenje? Jedno kratko vreme te večeri činilo se da među njima počinje da se razvija prava veza.

Ali onda su došli Tama, Zvezde, rulja, haos. Posle toga sve je zahvatio metež. Ali ako bi sada uspeo nekako da je pronađe…

Dobro bismo se nas dvoje slagali, pomisli on. Predstavljali bismo silan par… tvrdoglavi, stručni, okrenuti preživljavanju. Kakva god da se civilizacija iz ovoga razvije, mi bismo za sebe našli dobro mesto.

Ako je i postojala neka mala psihološka prepreka među njima ranije, bio je ubeđen da joj ona sada više ne bi bila važna. Ovo je bio potpuno novi svet i trebalo je zauzeti nove stavove ako si želeo da preživiš.

Ali kako da pronađe Siferu? Nije više bilo komunikacijskih veza, koliko je on bar znao. Ona je bila samo jedna među milion ljudi koji su lutalim ovom oblašću. U samoj šumi mora da je već obitavalo nekoliko hiljada ljudi; a on nije imao razloga da pretpostavi da je i ona u šumi. Do sada je mogla već odmaći pedeset milja. Mogla je biti mrtva. Tražiti je predstavljalo je uzaludan posao: to je bilo gore nego tražiti poslovičnu iglu u plastu sena. Ovaj plast sena protezao se preko nekoliko država, a igla je lako mogla svakim satom da bude sve dalja. Samo nezamislivom igrom slučaja mogao bi da pronađe Siferu ili nekog drugog koga je poznavao.

Što je Teremon više razmišljao o svojim izgledima da je pronađe, to mu se taj zadatak činio nemogućnijim. Ali posle izvesnog vremena sve mu je više izgledalo da je to moguće.

Možda je za svoj sve veći optimizam trebalo da zahvali novom načinu života. Nije imao šta da radim osim da provodi vreme sedeći pored potoka, posmatrajući klenove kako prolaze… i razmišljajući. I dok je tako u beskraj odmeravao stvari, ponalaženje Sifere kretalo se od nečeg naizgled nemogućeg, do samo neverovatnog, i od neverovatnog do teškog, od teškog do izazovnog i od izazovnog do izvodljivog i od izvodljivog do odmah ispunjivog.

Trebalo je samo, govorio je sebi, da se vrati u šumu i regrutuje one koji su mogli koliko toliko da dejstvuju. Da im kaže koga pokušava da pronađe i kako ona izgleda. Da pusti glas. Upotrebi neke od svojih novinarskih veština. I iskoristi status lokalne znamenitosti. „Ja sam Teremon 762“, reći će. „Znate, iz Hronike. Pomozite mi i ja ću vam se odužiti. Želite li da vam se ime pojavi u novinama? Želite li da vas proslavim? Ja to mogu. Nema veze što se novine trenutno ne štampaju. Pre ili kasnije, i do toga će ponovo doći i ja ću raditi u njima, a vi ćete se naći na naslovnoj strani. Slobodno računajte s tim. Samo mi pomozite da pronađem ženu koju tražim i…“

„Teremone?“

Poznati, piskutavi, veseo glas. Ukopao se u mestu, začkiljio na bleštavom podnevnom suncu koje se probijalo kroz drveće, zagledao levo i desno ne bi li ugledao izvor tog glasa.

Hodao je već dva sata, tražeći ljude koji bi rado pošli da pronesu glas, čineći uslugu slavnom Teremonu 762 iz Hronike Saroa. Ali do sada je sve u svemu susreo samo šestoricu. Dvojica su podbrusila pete čim su ga ugledala. Treći je ostao da sedi na istom mestu i nežno peva svojim bosim palčevima. Naredni je čučao u rašljama jednog drveta i metodično oštrio dva kuhinjska noža jedan o drugi sa manijačkim žarom. Preostala dvojica samo su zurila u njega dok im je govorio šta od njih očekuje; jedan ga izgleda uopšte nije razumeo, a drugi je prsnuo u neobuzdani smeh. Nije se mogao nadati pomoći ni od jednoga od njih.

A sada je neko, izgleda, njega pronašao.

„Teremone? Ovamo. Ovamo, Teremone. Tu sam. Zar me ne vidiš, čoveče? Ovamo!“

Teremon pogleda ulevo, u gomilu žbunja sa velikim bockavim listovima u obliku suncobrana. U prvi mah nije primetio ništa neobično. A onda se lišće zanjihvalo i razdvojilo i između njega se pojavio jedan podgojeni, zaokrugljeni čovek.

„Širine?“ izusti on, zadivljen.

„Bar nisi toliko zabrazdio da mi se ne sećaš imena.“

Psiholog je nešto smršao i bio je neprikladno odeven u radni kombinezon i iscepani pulover. Sekira sa oštećenom oštricom visila mu je nemarno u levoj šaci. To je možda bilo najneprimerenije od svega: Širin je imao sekiru. Ne bi se više začudio ni da ga je video kako hoda unaokolo sa dve glave ili dodatnim parom ruku.

Širin upita: „Kako si Teremone? Velikih mu bogova, sav si u dronjcima, a još nije prošlo ni nedelju dana! Pretpostaljam da ni ja ne izgledam bolje.“ Pogled mu skliznu na vlastitu odeću. „Da li si me ikada video ovako mršavog? Ishrana od bobica i lišća je stvarno delotvorna, zar ne?“

„Moraćeš još dugo da je držiš pre nego što ću te ja nazvati mršavkom“, odvrati Teremon. „Ali stvarno si se stesao. Kako si me pronašao?“

„Tako što te nisam tražio. To je jedini način, kada sve postave potpuno provizorno. Bio sam u Skloništu, ali nikog nisam zatekao. Upravo sam krenuo u park Amgando. Kaskao sam stazom koja seče kroz šumu, kada nabasah na tebe.“ Piholog poskakujući krenu napred sa ispruženom šakom. „Svih mu Bogova, Teremone, pravo je zadovoljstvo ponovo videti prijateljsko lice!… Prijateljski si raspoložen, zar ne? Nisi ubilački nastrojen?“