Isak Asimov - Spuštanje noći

Pečeni graben! I to mije gozba! — pomisli on ogorčeno. A onda mu umom proleti druga jedna misao: budi zahvalan na malim milostima, Teremone.

Da vidimo… prvo treba zapaliti vatru…

Čime? Iza njegovog zaklona nalazio se ravan zid od kamenja sa dubokom poprečnom pukotinom u kojoj je rastao nekakav korov. Veliki deo je odavno uvenuo i osušio se, a više nije ni bio vlažan, jer je od poslednje kiše prošlo dosta vremena. Teremon se hitro uputi duž kamenog zida, čupajući požutele stabljike i lišće, praveći malu gomilu od slamastog materijala koja bi mogla lako da uhvati vatru.

Sada još malo suvih grančica. Njih je bilo teže pronaći, ali on je ipak stao da pretražuje šumsko tlo, tražeći uvele grmove ili bar one na kojima je mogao da nađe sasušene grančice. Popodne je već dobro odmaklo kada je uspeo da sakupi dovoljno materijala da potpali vatru: Dovim se izgubio sa neba, a Trej i Patru, koji su bili nisko na obzorju dok su momci lovili grabena, stigli su do sredine, nalik na par sjajnih očiju koje posmatraju sažaljenja vredne događaje na Kalgašu, sa velike visine.

Teremon je veoma pažljivo poređao drva za potpalu iznad osušenog korova, praveći kostur kakav je zamišljao da bi napravio čovek koji je navikao da živi u prirodi: velike grančice spolja tanje unakrst po sredini. Uz izvesne teškoće uspeo je da natakne grabena na ražanj koji je napravio od oštrog, dosta pravog štapa, i postavio ga malo iznad naslaganih grana.

Do sada je sve dobro išlo. Sada je samo nedostajala jedna sitnica.

Vatra!

Namerno nije razmišljao o tom problemu dok je skupljao građu za potpalu, nadajući se da će se on nekako sam rešiti, ne zahtevajući njegovo učešće. Ali sada se morao s njim suočiti. Bila mu je potrebna varnica. Stari dečački trik iz knjiga, po kome je dovoljno samo protrljati dva štapa jedan o drugi, bio je, Teremon je bio ubeđen u to, samo mit. Čitao je da su neka primitivna plemena nekada palila vatru vrteći štap oslonjen o udubljenje u dasci, ali je podozrevao da to nije bilo nimalo lako izvesti, da je trebalo najmanje sat strpljivo vrteti štap da bi bilo šta počelo da se dešava. I u svakom slučaju, najverovatnije je trebalo da te u tu veštinu uputi kakav starac iz plemena još u dečačkom dobu, ili nešto slično, ili nećeš uspeti.

Ali ako bi upotrebio dva kamena… da li je bilo moguće izazvati varnicu udarajući jedan o drugi?

I u to je sumnjao. Ali mogao bi da proba, pomisli on. Ništa drugo mu nije padalo na pamet. U blizini je ležao široki, ravni kamen i posle kraćeg traženja pronašao je još jedan manji, trouglasti, koji mu je dobro legao u šaku. Čučnuo je pored svog malog ognjišta i počeo metodično da udara onaj ravni zašiljenim.

Ništa osobito nije se dogodilo.

Počelo je da ga obuzima beznađe. Odrastao sam muškarac, pomisli on, umem da čitam i pišem, umem da vozim kola, pa čak i da se, manje-više, služim kompjuterom. Mogu za dva sata da napišem rubriku za novine koju će svi u Sarou želeti da pročitaju, i mogu to da radim iz dana u dan, dvadeset godina. Ali ne umem da upalim vatru u divljini.

S druge, pak, strane neću jesti tog grabena sirovog, osim ako baš ne budem morao. Neću. Neću. Ne. Ne. Ne!

Počeo je ponovo da udara, udara, udara, bio je besan.

Stvorite varnicu, prokleti da ste! Zapalite! Razgorite! Skuvajte mi ovu smešnu, patetičnu životinju!

Ponovo. Ponovo. Ponovo.

„Šta to radite, gospodine?“ začu odjednom nečiji neprijateljski glas koji mu je dopro iza desnog ramena.

Teremon podiže pogled, iznenađen, pometen. Prvo pravilo preživljavanja u šumi glasilo je: nikada ne sme ništa toliko da ti zaokupi pažnju da ne primetiš strance koji ti se prikradaju.

Bila su petorica. Muškarci, otprilike njegovih godina. Bili su odrpani kao i svi ostali žitelji šume. Nisu izgledali mnogo ludi, poput ljudi koje je sretao ovih dna: pogled im nije bio staklast, niti usne otromboljene, već im je izraz lica bio smrknut, videlo se da su umorni, ali i odlučni. Od oružja su imali samo toljage; međutim, delovali su neprijateljski raspoloženi.

Pet na jednoga. Pa dobro, pomisli on, uzmite prokletog grabena i dabogda se zadavili. Nije bio toliko lud da započne tuču.

„Pitao sam: 'Šta to radite, gospodine?'“ ponovi prvi, još ledenijim glasom nego malopre.

Teremon je sevao očima. „A šta mislite da radim? Pokušavam da zapalim vatru.“

„To smo i mislili.“

Stranac koraknu napred. Pažljivo, namerno, on nogom rasturi Teremonovu gomilicu granja. S mukom sakupljeno drvo za potpalu razlete se na sve strane, a graben nataknut na ražanj pade na zemlju.

„Hej, stanite malo…!“

„Nikakve vatre ne želimo ovde, gospodine. To je zakon.“ Otresito, čvrsto, jasno. „Zabranjeno je posedovati bilo šta čime se može zapaliti vatra. Ova drva je trebalo da posluže za potpalu. To je očigledno. A pored toga vi ste već priznali krivicu.“

„Krivicu?“ ponovi Teremon neverujući svojim ušima.

„Rekli ste da palite vatru. Ovo kamenje mi liči na opremu za paljenje vatre, je li tako? Zakon je tu jasan. Zabranjeno.“

Na znak svoga vođe, još dvojica istupiše. Jedan zgrabi Teremona oko vrata i grudi otpozadi, a drugi mu oduze kamenje i zavitla ga u potok. Obluci pljusnuše u vodu i nestadoše. Dok ih je posmatrao kako tonu, Teremon mora da se osećao isto kao što je zamišljao da se Binaj osećao videvši kako mu rulja razbija teleskop.

„Pu-sti-te me…“ Promrmlja Teremon, otimajući se.

„Pustite ga“, reče vođa. On ponovo stade da gazi Teremonovo ognjište, drobeći komadiće slame i stabljika u prah. „Paljenje vatri više nije dozvoljeno“, reče on Teremonu. „Dosta nam je požara za vjeke vjekova. Ne smemo dozvoliti više da se pale vatre zbog rizika, patnje, štete, zar to ne znate? Ako ponovo pokušate da zapalite vatru, vratićemo se i razbiti vam glavu o nju, čujete li me?“

„Vatra je ta koja je uništila svet“, javi se jedan od ostalih.

„Vatra koja nas je izvukla iz naših kuća.“

„Vatra je neprijatelj. Vatra je zabranjena. Vatra je zlo.“

Teremon je zurio u njih. Vatra zlo? Vatra zabranjena?

Znači, ipak su bili ludi!

„Kazna za prvi pokušaj paljenja vatre“, poče onaj prvi, „jeste globa. Platićete ovom životinjom ovde. Neka vam je to nauk da ne ugrožavate živote nedužnih ljudi. Uzmi je, Listigone. To će mu biti dobra lekcija. Drugi put kada ovaj momak nešto ulovi setiće se da ne sme ni pokušati da zaziva neprijatelja samo zato što mu se zgotovljeno meso.“

„Ne!“ Zavika Teremon upola glasa, kada se Listigon sagnuo da pokupi grabena. „To je moje, vi imbecili! Moje! Moje!

Divlje je pojurio na njih, zaboravivši na oprez iz očajanja i osujećenosti.

Neko ga je snažno udario u stomak. Ostao je bez daha, zastao, presamitio se, uhvativši se rukama za stomak; zatim ga je neko drugi udario otpozadi, u podnožje kičme, tako da umalo nije pao na nos. Međutim, ovog puta je oštro trgnuo lakat unazad i sa zadovoljstvom osetio da je pogodio cilj, što mu je potvrdio i bolni jauk.

I ranije je znao da se potuče, ali to je bilo davno, stvarno davno. I nikada se nije tukao sam protiv petorice. Ali više nije bilo uzmaka. Morao je ostati na nogama i nastaviti da se povlači dok se ne nađe leđima okrenut kamenom zidu, tako da bar niko neće moći da ga zgrabi otpozdai. A zatim mu preostaje da pokuša da ih zadrži na odstojanju, šutirajući ih i udarajući, a ako bude potrebno i grizući i urlajući dok ga ne ostave na miru.

Jedan glas duboko u njemu reče: Potpuno su ludi. Najverovatnije te neće pustiti dok te namrtvo ne isprebijaju.

Sada više ništa nije mogao da učini. Osim da pokuša da ih drži na odstojanju.

Pognuo je glavu i počeo da udara što je jače mogao, dok se istovremeno uporno povlačio prema zidu. Okupili su se oko njega, udarajući ga sa svih strana. Ali još je bio na nogama. Njihova brojna nadmoć nije predstavljala odlučujući činilac, kao što se nadao. U ovom ograničenom prostoru nisu mogla sva petorica odjednom da krenu na njega i Teremon je umeo da iskoristi zbrku, tako što je udarao na sve strane i kretao se što je najbrže mogao, dok su se oni muvali unaokolo, pokušavajući da izbegnu jedan drugoga.