Isak Asimov - Spuštanje noći

„Jedni veruju da su astronomi sa Univerziteta pronašli način da dozovu Zvezde. Krive Atora, Binaja i ostale za sve što se dogodilo. U pitanju je stara mržnja prema intelektualcima koja se razbukti uvek kada na površinu isplivaju srdnjevekovna osećanja.“

„Blagi Bože! Ima li mnogo takvih?“

„Dovoljno. Samo Tama zna šta će učiniti ako se dočepaju bilo koga sa Univerziteta ko već nije bezbedno stigao do Amganda. Obesiće ga za najbližu banderu. Pretpostavljam.“

Teremon mrzovoljno primeti: „A ja ću biti odgovoran za to.“

„Ti?“

„Za sve što se dogodilo ja sam kriv, Sifera. Ne Ator, ne Folimun, ne bogovi, već ja. Ja. Ja, Teremon 762. Onomad kada si mi kazala da sam neodgovoran bila si suviše blaga prema meni. Ne samo da sam bio neodgovoran. Bio sam strašno nemaran.“

„Teremone, prestani. Kakva korist…“

On odmah nastavi. „Trebalo je iz dana u dan da pišem članke, upozoravajući na ono što nas čeka, zahtevajući iz sveg glasa da se na brzinu donese program za izgradnju skloništa, da se spremaju zalihe i oprema za pravljenje struje u vanrednim prilikama, da se obezbede ljudi koji će raditi sa poremećenima, program da se obavi milion različitih stvari… a šta sam ja umesto toga učinio? Rugao se. Izvrgavao ruglu astronome u njihovoj visokoj kuli! Politički onemogućio one u vladi da shvate Atora ozbiljno.“

„Teremone…“

„Trebalo je da dozvoliš onim ludacima, Sifera, da me namrtvo isprebijaju.“

Pogledi im se sretoše. Videlo se da je ljuta. „Govoriš kao budala. Kakve god planove da je vlada izradila, oni ništa ne bi izmenili. I ja bih volela da nisi napisao one članke, Teremone. Dobro znaš šta mislim o njima. Ali to sada više uopšte nije važno. Pisao si ono što si osećao. Nisi bio u pravu, ali si bio iskren. U svakom slučaju, nema svrhe nagađati šta bi bilo kad bi… Sada se moramo uhvatiti ukoštac sa onim što jeste.“ Ona zatim blaže reče: „Dosta razgovora o tome. Možeš li da hodaš? Moramo te odvesti u Sklonište. Da se opereš, presvučeš, pojedeš nešto…“

„Hrana?“

„Ljudi sa Univerziteta ostavili su za sobom velike zalihe.“

Teremon se zakikota i pokaza na grabena. „Hoćeš da kažeš da ne moram to da jedem?“

„Ne, ako baš ne želiš. Predlažem da to daš nekome kome je potrebnije nego tebi, dok budemo odlazili iz šume.“

„Odlična ideja.“

Polako i bolno podigao se na noge. Blagi Bože, kako ga je sve bolelo! Napravio je nekoliko probnih koraka: nije loše, nije loše. Izgleda da ipak ništa nije slomljeno. Samo malo van upotrebe. Od pomisli na toplu kadu i pravu hranu telo svo u modricama već ga je manje bolelo.

Poslednji put se osvrnuo na svoj sklepani logor, svoj potok, svoje naborano malo grmlje i korov. To je bio njegov dom ovih nekoliko čudnih dana. Neće mu mnogo nedostajati, ali je sumnjao da će tako brzo zaboraviti ovdašnji život.

Podigao je grabena i prebacio ga preko ramena.

„Izvoli prva“, reče on Siferi.

Nisu prešli više od stotinu jardi kada Teremon primeti skupinu mladića koji su skakali oko drveća. Bili su to oni isti momci koji su isterali grabena iz njegove jazbine i lovili ga dok ga nisu ubili. Očigledno su se vratili da ga potraže. Sada su zlovoljno zurili u njih iz daljine, očigledno ljuti što Teremon odlazi s njihovim plenom. Međutim, suviše su se plašili zelenih marama oko vrata koje su nosili članovi Vatrogasne Patrole… ili, verovatnije, njihovih pištolja na iglu… da bi zatražili od njega da im vrati životinju.

„Hej!“ pozva ih Teremon. „Ovo je vaše, zar ne? Pripazio sam na njega umesto vas!“

On hitnu truplo grabena prema njima. Palo je dosta daleko od njih, a oni se nisu ni pomerili, već su samo nastavili da ga gledaju zbunjeno i nelagodno. Očigledno su jedva čekali da se dokopaju životinje, ali su se plašili da odu po nju.

„Boje se“, reče on tužno Siferi. „Umiru od gladi, ali se ne usuđuju ni da se pokrenu. Misle da je zamka. Misle da ćemo ih iz čiste zabave upucati ako napuste zaklon drveća da uzmu životinju.“

Sifera odvrati: „Ne možeš ih kriviti. Sada se svi boje svih. Neka ga tamo. Uzeće ga kada se udaljimo.“

On krenu za njom, šepajući.

Sifera i ostali iz Patrole samouvereno su se kretali kroz šumu, kao da na njih ne vrebaju opasnosti kojih je bilo na svakom koraku. I zaista, nisu doživeli nikakvu neprijatnost dok je skupina napredovala… onoliko brzo koliko su to dopuštale Teremonove ozlede… prema putu koji je vodio kroz šumu. Zanimljivo je bilo posmatrati, razmišljao je on, kako se društvo brzo oporavljalo. Za svega nekoliko dana jedna neregularna brigada kao što je bila ova Vatrogasna Patrola preuzela je na sebe ulogu vlasti. Razume se, ludaci su se držali na odstojanju samo zbog pištolja na iglu i samouverenosti sa kojom su se oni kratali unaokolo.

Konačno su stigli do ivice šume. Vazduh je postajao hladniji, a svetlost neprijatno slaba, pošto su Patru i Trej bila jedina sunca na nebu. Ranije Teremonu nikada nije smetala srazmerno mala količina svetlosti u časovima kada je na nebu bio samo jedan par dvostrukih sunaca. Međutim, od Pomračenja, večeri za kojih su na nebu bila samo dva sunca delovale su na njega uznemirujuće i preteće, kao mogući glasnici… mada je znao da to nije moguće… neposrednog povratka Tame. Ranama koje je Spuštanje Noći zadalo ljudskoj psihi biće potrebno dugo da zacele, čak i kada su u pitanju najneustrašiviji umovi.

„Sklonište je malo dalje niz ovaj put“, reče Sifera. „Kako si?“

„Dobro“, odvrati Teremon kiselo. „Ipak nisu uspeli da me obogalje.“

Morao je, međutim, da uloži dosta napora kako bi pokretao izranjavljene i klecave noge. Bilo mu je strašno milo i osetio je veliko olakšanje kada se konačno našao ispred ulaza, nalik na ulaz u kakvu pećinu, koji je vodio u podzemno kraljevstvo — Sklonište.

Mesto je ličila na lavirint. Udubljenja i hodnici vodili su u svim pravcima. U daljini je, kao kroz maglu, počeo da razaznaje zamršene vodove i kalemove opreme koja je podsećala na naučnu; delovala je tajanstveno i nedokučivo, protežući se duž zidova i tavanice. A onda se setio da su naučnici sa Univerziteta ranije ovde razbijali atome dok nije otovrena velika nova eksperimentalna laboratorija u Saroskim Visovima. Fizičari su očigledno ostavili dobar deo zastarele opreme.

Pojavio se jedan visoki muškarac koji je zračio autoritetom.

Sifera reče: „Ovo je Altinol 111. Altinole, želim da te upoznam sa Teremonom 762.“

„Iz Hronike?“ upita Altinol. Nije se baš moglo reći da je bio zadivljen, već pre da je samo naglas konstatovao činjenicu.

„Bivše“, dodade Teremon.

Odmeravali su se bez topline. Teremon pomisli za Altinola da je dosta čvrst momak: bio je na početku srednjeg doba, očigledno vitak i u odličnoj formi. Bio je lepo odeven, a držanje mu je nagoveštavalo da pripada soju ljudi koji su navikli da se njihova reč sluša. Dok ga je odmeravao, Teremon je brzo prelistavao svoju bogatu arhivu sećanja i posle samo jednog trenutka preplavi ga zadovoljstvo jer je prepoznao čoveka.

Reče: „Morten Industrija? Taj Altinol?“

Altinolove oči na trenutak zatreptaše… zabavljalo ga je ovo? Ili možda naljutilo? „Glavom i bradom.“

„Uvek su govorili da ste želeli da budete upravnik. Pa, izgleda da vam je to sada uspelo. Bar upravnik onoga što je ostalo od Saroa, ako ne cele Federalne republike.“

„Sve po redu“, odvrati Altinol. Glas mu je bio odmeren. „Prvo moramo pokušati da se nekako izvučemo iz anarhije. Onda ćemo razmišljati o tome da ponovo udružimo zemlju, kao i o tome ko će biti na njenom čelu. Moraćemo se suočiti sa problemom Apostola, na primer. Oni su uspostavili kontrolu nad celom severnom stranom grada, kao i nad teritorijom iza njega, i stavili ih pod religijsku vlast. Njih neće biti lako izbaciti.“ Altinol se hladno osmehnu. „Sve po redu, prijatelju.“