Isak Asimov - Spuštanje noći

„Odavde nema više od milju-dve“, reče Teremon. „Trebalo bi da stignemo do njega…“

Odjednom se začu neko prodorno zviždanje posle koga usledi oštar udarac, koji nastavi zaglušujuće da odzvanja. Sifera zapuši uši. Trenutak kasnije osetila je kako ju je Teremon uhvatio pod ruku i stao da vuče prema tlu.

„Lezi!“ prošaputa on oštro. „Neko puca!“

„Ko? Gde?“

Pištolj na iglu bio mu je u ruci. I ona izvuče svoj. Podigavši pogled, videla je da je metak pogodio saobraćajni znak: sada je na njemu bila još jedna rupa između prve dve reči, koja je uništila nekoliko slova.

Teremon se pognuo i hitro uputio prema ivici najbliže zgrade. Sifera ga je sledila, sa osećanjem da je nekome na nišanu. Ovo je bilo gore nego da stoji naga pred Altinolom i Vatrogasnom Patrolom: hiljadu puta gore. Naredni pucanj mogao je da usledi svakog časa, iz bilo kog pravca, a ona nije imala načina da se zaštiti. Čak i kad je zavila za ugao zgrade i sklupčala se pored Teremona u prolazu, teško dišući, dok joj je srce ludački lupalo, uopšte se nije osećala bezbedno.

On klimnu prema nizu spaljenih kuća sa druge strane ulice. Dve-tri bile su nedirnute, tamo niže kod naspramnog ugla; primetila je prljava lica u senci koja su zurila kroz prozor na spratu najudaljenije kuće.

„Tamo su unutra. Kladim se da su uljezi. Ludaci.“

„Vidim ih.“

„Ne plaše se naših marama Vatrogasne Patrole. Možda ovde, van grada, ni ne znaju za Patrolu. Ili možda pucaju u nas baš zato što ih nosimo.“

„Misliš?“

„Sve je moguće.“ Teremon ode malo napred. „Pitam se samo da li stvarno pokušavaju da nas pogode, ali su strašno loši strelci, ili smao pokušavaju da nas uplaše? Ako su pokušali da nas uplaše, ali su uspeli samo da pogode znak za auto-put, onda bismo mogli da probamo da umaknemo. Ali ako je ovo bilo samo upozorenje…“

„Podozrevam da je posredi bilo upravo to. Malo je verovatno da bi hitac koji nas je promašio pogodio baš znak. Suviše precizno.“

„Verovatno je tako“, odvrati Teremon. On se namršti. „Mislim da ću im staviti do znanja da smo naoružani. Tek da ih obeshrabrim kako ne bi poslali izviđače da nam se prišunjaju oko jedne od ovih kuća i zađu nam s leđa.

On spusti pogled na pištolj i podesi otvor na široki snop i maksimalnu daljinu. Zatim ga podiže i samo jednom opali. Strela crvene svetlosti zapišta kroz vazduh i udri o tle ispred same zgrade na čijem prozoru su se lica pojavila. Na travnjaku ostade ugljenisana mrlja iz koje su se dizali vijugavi pramenovi dima.

Sifera upita: „Mislš li da su oni to videli?“

„Osim ako nisu toliko zabrazdili da više ne mogu ni na šta da obrate pažnju. Mislim da su videli. I da im se nije mnogo dopalo.“

Lica su se vratila na prozor.

„Ne diži glavu“, upozori je Teremon. „Imaju neku vrstu puške za lov na krupnu divljač. Vidim joj otvor cevi.“

Prolomio se još jedan zavijajući zvuk i začuo silan udarac.

Znak za auto-put se zaljuljao i pao.

„Možda su ludi“, primeti Sifera, „ali prilično dobro gađaju.“

„Suviše dobro. Samo su se poigravali s nama sa onim prvim hicem. Ismevali nas. Poručuju nam da će nas razneti ako promolimo nos. Saterali su nas u ćorsokak i uživaju u tome.

„Možemo li umaći ovim prolazom?“

„Na suprotnom kraju je sam šut. I uljezi koji nas čekaju, koliko znamo.“

„Pa šta ćemo onda?“

„Zapalićemo kuću“, odvrati Teremon. „Spaliti ih. I ubiti ih ako su dovoljno ludi da se predaju.“

Oči joj se razrogačiše. „Da ih ubijemo?“

„Ako ne budemo imali drugog izbora, da; da, uradiću to. Želiš li da stigneš do Amganda, ili ti se više dopada da ostatak života provedeš skrivajući se u ovom prolazu?“

„Ali ne možeš tek tako ubiti ljude, čak iako si… čak iako su…“

Glas joj zamre. Nije znala šta pokušava da kaže.

„Čak iako pokušavaju da te ubiju, Sifera? Čak iako smatraju zabavnim da ti pucaju iznad glave?“

Ništa nije odgovorila. Razmišljala je o tome kako počinje da shvata zakone čudovišnog novog sveta koji je nastao one večeri kada je došlo do Pomračenja; međutim, postala je na kraju svesna da ništa, baš ništa, ne razume.

Teremon je ponovo otpuzao nekoliko metara prema ulici i uperio pištolj.

Usijana strela svetlosti pogodi belo pročelje zgrade malo dalje u ulici. Istog časa drvo poče da crni i stadoše da iskaču plamičci. Nanišao je ponovo u pročelje zgrade, zastao na trenutak, opalio opet i prešao istim tragom.

„Daj mi tvoj pištolj“, reče on. „Moj se pregrejao.“

Dodala mu je oružje. Podesio ga je i opalio po treći put. Sada je već ceo prednji zid kuće bio u plamenu. Teremon je sekao kroz njega, usmeravajući zrak prema unutrašnjosti zgrade.

Ne tako davno, pomisli Sifera, ta bela kuća je nekom pripadala. U njoj su živeli neki ljudi, neka porodica, ponosili se svojom kućom, svoji susedstvom… uređivali travnjak, zalivali biljke, igrali se sa kućnim ljubimcima, priređivali večere za prijatelje, sedeli na paciju, pijuckali piće i posmatrali sunca kako se kreću po večernjem nebu. Sada više ništa od toga nije imalo značaja. Sada je Teremon ležao potrbuške u prolazu, posutom pepelom i šutom, uspešno i sistematski podmećući požar u tu zgradu. Jer to je bio jedini način da on i ona bezbedno umaknu iz ove ulice i nastave ka parku Amgando.

Da, ovo je košmarni svet.

Stub dima počeo je da se diže iz unutrašnjosti kuće. Cela leva strana pročelja bila je u plamenu.

Ljudi su skakali kroz prozore na drugom spratu.

Troje, četvoro, petoro, davili su se, borili da dođu do vazduha. Dve žene, tri muškarca. Doskočili su na travnjak i ostali tamo da leže izvesno vreme kao ošamućeni. Odeća im je bila u dronjcima i prljava, kosa neočešljana. Ludaci. Pre Spuštanja Noći oni su bili nešto drugo, ali sada su jednostavno pripadali nepreglednoj hordi skitnica razrogačenih očiju i divljeg izgleda, otkačenih umova, možda zauvek, usled iznenadnog, zaprepašćujućeg bleska omamljujuće svetlosti kojom su Zvezde napale njihova nepripremljena čula.

„Ustajte!“ doviknu im Teremon. „Ruke uvis! Smesta! Hajde, dižte se!“ On iziđe, tako da su ga sada mogli videti sa oba pištolja u ruci. Sifera mu se pridruži. Kuća je sada bila obavijena teškim dimom, a unutar tog tamnog ogrtača uvis su plazili veliki, zastrašujući plamenovi po celoj zgradi, blešteći poput skarletnih zastava.

Da li je unutra još bilo ljudi? Ko je to mogao znati? Zar je bilo važno?

„Poređajte se!“ naredi Teremon. „Tako! Nalevo!“ Nastala je pometnja. Jedan muškarac je bio nešto sporiji i Teremon uputi jedan igličasti snop pored njegovog obraza kako bi ga podstakao na saradnju. „Počnite da trčite, smesta. Niz ulicu! Brže! Brže!“

Jedna strana kuće se urušila uz užasnu tutnjavu; pojavile su se sobe, ormani, nameštaj, sada je ličila na prepolovljenu kuću za lutke. Sve je bilo u plamenu. Uljezi su sada već bili gotovo na uglu. Teremon je i dalje vikao za njima, terajući ih da žure, upućujući im pokoji igličasti snop za petama.

A onda se okrenuo ka Siferi. „U redu. Gubimo se odavde!“

Gurnuli su pištolje u futrole i potrčali u suprotnom smeru, prema velikom južnom auto-putu.

„Šta da su izišli pucajući?“ upitala ga je kasnije Sifera, kada su pred sobom ugledali ulaz na auto-put, idući kroz polja koja su vodila ka njemu. „Da li bi ih stvarno pobio, Teremone?“

Zagledao se u nju prodorno i strogo. „Ako bi to bio jedini način da se izvučemo iz onog prolaza? Mislio sam da sam ti na to pitanje već odgovorio. Razume se da bih. Šta bi mi drugo preostalo? Šta bih drugo mogao da učinim?“

„Pretpostavljam ništa“, reče Sifera, jedva čujno.