Isak Asimov - Spuštanje noći

„A što se tiče Teremona“, umeša se Sifera, „njemu prvo treba kupanje, pa onda jelo. Živeo je u šumi od Spuštanja noći. Pođi sa mnom“, obrati mu se ona.

Ceo prostor duž starog akceleratora čestica bio je pregradama izdeljen u niz malih soba. Sifera ga uvede u jednu u kojoj su bakarne cevi postavljene iznad glave dovodile vodu do porcelanskog rezervoara. „Neće biti baš topla“, upozori ga ona. „Palimo bojlere samo nekoliko sati dnevno, jer goriva ima veoma malo. Ali trebalo bi da bude prijatnije od kupanja u ledenom šumskom potoku… Znaš nešto o Altinolu?“

„Predsednik Morten Industrije, velikog trusta za špediciju. Pominjali su ga u vestima pre godinu ili dve, nešto u vezi sa lukavo sklopljenim ugovorom, najverovatnije pomoću neke smicalice za podizanje ogromnog naselja na državnoj zemlji u provinciji Nibro.“

„Kakve veze ima trust za špediciju sa podizanjem naselja?“ upita Sifera.

„U tome i jeste stvar. Nikakve. Optužen je da je na nelegalan način vršio pritisak na vladu… nudio je senatorima doživotnu propusnicu na njegovim borodvima za krstarenje, čini mi se…“ Termen slegnu ramenima. „Sada to više nije važno. Nema više Morten Industrije, niti stambenih naselja koja treba izgraditi, kao ni fedaralnih senatora koji se mogu podmititi. Verovatno mu se nije dopalo što sam ga prepoznao.“

„Verovatno mu je bilo svejedno. Sad mu je jedino važno da ostane na čelu Vatrogasne Patrole.“

„Za sada“, primeti Teremon. „Danas Vatrogasna Patrola Saroa, sutra celi svet. Čula si ga šta kaže za svrgavanje Apostola koji su prigrabili suprotni kraj grada. E, pa, neko će to morati. A on je od onih koji uživaju da upavljaju stvarima.“

Sifera iziđe. Teremon se spusti u porcelanski rezervoar.

Ne može se reći da je bilo božanstveno. Ali bilo je prilično dobro, posle svega što je u poslednje vreme preturio preko glave. Naslonio se, sklopio oči i opustio se, prepustivši se uživanju.

Sifera ga je kasnije, pošto se okupao, povela u trpezariju Skloništa, jednu jednostavnu odaju sa limenim krovom, i ostavila ga tamo samog, rekavši mu da mora da podnese dnevni izveštaj Altinolu. Obrok ga je čekao… jedna od onih upakovanih večera koje su ovde gomilane mesecima za vreme opremanja Skloništa. Mlako povrće i isto tako mlako meso neodređene vrste, bledozeleno bezalkoholno piće nejasnog ukusa.

Sve se to Teremonu činilo neopisivo ukusno.

Obuzdavao je sebe da ne jede brzo, već pažljivo, znajući da mu telo nije više naviknuto na pravu hranu posle vremena provedenog u šumi; svaki zalogaj trebalo je obazrivo sažvakati ili će mu pripasti muka, znao je to, mada su mu instinkti govorili da natrpa sve u stomak što je brže moguće i da zatraži dodatak.

Pošto je obedovao, Teremon se zavali na stolici i tupo zagleda u ružni metalni zid. Više nije bio gladan. Počelo je da ga obuzima sve mračnije raspoloženje. I pored toga što se okupao i najeo, uprkos tome što je znao da je bezbedan u dobro branjenom Skloništu, uhvatio je sebe kako tone u najdublji očaj.

Osećao je strašan umor. Ni traga od nekog poleta, već smo mračne misli.

Bio je to prilično dobar svet, pomisli on. Nije bio savršen, daleko od toga, ali bio je dosta dobar. Većina ljudi bila je prilično srećna, većina je napredovala, napredak se osećao na svim poljima… u naučnim dostignućima, velikom ekonomskom poletu, u jačanju međunarodne saradnje. Predstava o ratu smatrana je sasvim srednjevekovnom, a drevna religijska zatucanost bila je uglavnom prevaziđena, ili se bar njemu tako činilo.

Sada više ničeg nije bilo, sve je nestalo za svega nekoliko časova, u jednom jedinom naletu užasavajuće Tame.

Novi svet nastaće na pepelu starog, razume se. Uvek je tako bilo: Siferina iskopavanja na Tombou su to potvrđivala.

Ali kakav će to svet biti? — pitao se Teremon. Odgovor na to pitanje bio mu je nadohvat ruke. Biće to svet u kome će jedni ubijati druge zbog komadića mesa, ili zato što su narušili praznoverje vezano za vatru, ili jednostavno zbog toga što im ubijanje izgleda zabavno. Svet u kome će na površinu isplivati Altinoli da iskoriste haos i obezbede vlast za sebe. Svet u kome su Folimuni i Mondiori, sasvim sigurno, planirali da postanu diktatori misli… najverovatnije tesno sarađujući sa Altinolima, smrknuto pomisli Teremon. Svet u kome…

Ne. Odmahnu on glavom. Kakva korist od tih mračnih jadikovki?

Sifera je bila u pravu, pomisli on. Nema svrhe zamišljati šta je moglo biti. Moramo se suočiti sa onim što jeste. Bar je bio živ i um mu je uglavnom dejstvovao kao i pre, prošao je sva iskušenja sa kojima se suočio u šumi manje-više u jednom komadu, osim onih nekoliko modrica i posekotina koje će zaceliti za nekoliko dana. Očajanje je bilo sasvim nekorisno osećanje sada: bio je to luksuz koji sebi nije mogao dozvoliti, kao što ni Sifera ne bi sebi dozvolila luksuz da se i dalje ljuti na njega zbog novinskih članaka koje je napisao.

Šta je učinjeno, učinjeno je. Sada je trebalo krenuti napred, prestrojiti se, ponovo izgraditi, krenuti iz početka. Glupo je bilo osvrtati se unazad. A gledati u budućnost obeshrabreno i malodušno predstavljalo je kukavičluk.

„Jesi li završio?“ upita Sifera, vrtivši se u trpezariju. „Znam, hrana nije bog zna šta. Ali bolja je od grabena.“

„Ne bih umeo da ti kažem. Nisam stigao nijednog da probam.“

„Verovatno nisi mnogo propustio. Dođi: odvešću te do tvoje sobe.

Bila je to kabina sa niskom tavanicom, ne baš preterano elegantna: krevet sa božanskom svetlošću pored njega na podu, stalak za umivanje, jedna jedina sijalica na žici, koja se klatila. U jednom uglu bile su razbacane neke knjige i novine koje mora da su ostavili za sobom oni koji su se tu smestili one noći kada je došlo do pomračenja. Teremon primeti primerak Hronike, otvoren na strani gde se nalazio njegov članak, i trgnu se: bio je to jedan od njegovih poslednjih članaka, naročito neumeren napad na Atora i njegovu grupu. On pocrvene i gurnu novine nogom u stranu.

Sifera reče: „Šta ćeš sada, Teremone?“

„Šta ću?“

„Mislim, kada se malo odmoriš.“

„Nisam mnogo o tome razmišljao. Zašto?“

„Altinola zanima da li planiraš da se pridružiš Vatrogasnoj Patroli“, odvrati ona.

„Je li to poziv?“

„Voljan je da te primi. Potrebni su mu ljudi poput tebe, strogi, sposobni da iziđu nakraj s ljudima.“

„Da“, primeti Teremon. „Bio bih ovde od koristi, zar ne?“

„Međutim, želi odmah nešto da raščisti. U Patroli ima mesta samo za jednog šefa, a to je Altinol. Ako mu se pridružiš, želi da ti od samog početka bude jasno da se sluša samo Altinol, i to bez pogovora. Nije siguran da umeš da primaš naređenja.“

„Ni sam nisam siguran koliko sam u tome dobar“, odvrati Teremon. „Ali jasno mi je Altinolovo stanovište.“

„Hočeš li se pridružiti? Znam da ima dosta problema oko cele organizacije Patrole. Ali oni su bar za red, a tako nešto nam je trenutno potrebno. Altinol možda jeste bahat, ali nije zao. Ubeđena sam u to. Jednostavno, smatra da je vreme takvo da zahteva stroge mere i odlučno vođstvo. A on je u stanju to da obezbedi.“

„Uopšte ne sumnjam da jeste.“

„Razmisli večeras“, reče Sifera. „Ako odlučiš da se pridružiš, razgovaraj sutra s njim. Budi otvoren. On će s tobom biti, u to se možeš pouzdati. Dokle god ne budeš predstavljao pretnju njegovom autoritetu, ubeđena sam da ti i on…“

„Ne“, iznenada reče Teremon.

„Šta ne?“

Izvesno vreme je ćutao. Na kraju reče: „Ne treba mi celo veče za razmišljanje. Već znam kako će glasiti moj odgovor.“

Sifera pogeda u njega, čekajući.

Teremon reče: „Ne želim da se nadmećem sa Altinolom. Znam kojoj vrsti ljudi pripada i sasvim sam siguran da ja sa takvim ljudima uopšte ne mogu da se složim. Takođe znam da je potrebno izvesno vreme imati nešto kao što je Vatrogasna Patrola, ali kasnije će to biti loše, a kada se oni jednom utvrde na položaju i institucionalizuju, teško je rešiti. Altinoli ovoga sveta ne odriću se moći sami od sebe. Mali diktatori to nikada ne čine. I ne želim da me celog života prati saznanje da sam mu ja pomogao da se popne na vrh. Ponovno uspostavljanje feudalnog sistema ne izgleda mi kao korisno rešenje problema s kojima smo trenutno suočeni. Znači, ništa od toga, Sifera. Ja neću nositi Altinolovu zelenu maramu oko vrata. Za mene ovde nema budućnosti.“