Isak Asimov - Spuštanje noći

Visoki muškarac koji je pokušao da pretraži Teremona na čistini provirio je iznad zavesa Binajevog malog skloništa. „Upravo je stigao glasnik, profesore. Doneo je neke novosti iz grada, preko Carske provincije. Ne možemo da se razaberemo šta piše.“

„Daj da pogledam“, reče Binaj, ispruživši šaku i prihvativši presavijeni komad hartije od čoveka. Zatim se obrati Teremonu: „Glasnici sve vreme putuju između raznih novih provincija. Carska se nalazi severno i istočno od auto-puta i proteže se do samog grada. Većina ovdašnjih pretresača nije baš umešna u čitanju. Izgleda da su im usled izloženosti Zvezdama ostali oštećeni centri za govor, ili nešto slično.“

Binaj ućuta i poče da čita poruku. Zatim se namršti, nabra čelo, napući usne, promrmlja nešto o rukopisu i pravopisu kojima su se služili posle Spuštanja Noći. Posle nekoliko trenutaka lice mu se smrknu.

„Blagi Bože!“ povika on. „Svih mu jada i nevolja…“

Šaka mu se tresla. Podigao je pogeld prema Teremonu, a oči su mu divlje sevale.

„Binaje! Šta se dogodilo?“

Binaj smrknuto odvrati: „Apostoli Plamena idu u ovom pravcu. Okupili su vojsku i spremaju se da krenu na Amgando, uz put čisteći sve nove male provincijske vlade koje su nikle duž auto-puta. A kada stignu do Amganda, uništiće upravno telo koje je tamo osnovano i proglasiće sebe jedinom legalnom vladajućom silom u Republici.“

Teremon oseti kako mu je Sifera zarila nokte u ruku. Okrenuo se da je pogleda i primetio užas na njenom licu. Znao je da je i na njegovom licu isti takav izraz.

„Dolaze… ovamo…“ ponovi on polako. „Vojska Apostola.“

„Teremone, Sifera… morate brzo odavde“, reče Binaj. „Smesta. Ako budete ovde kada stignu Apostoli, sve će biti izgubljeno.“

„Misliš da pođemo za Amgando?“ upita Teremon.

„Svakako. Ne smete oklevati više ni trenutka. Svi sa Univerziteta koji su bili u Skloništu sada su tamo, kao i ljudi sa drugih Univerziteta, obrazovani ljudi iz cele Republike. Ti i Sifera ih morate upozoriti da se brzo raštrkaju. Ako još budu u Amgandu kada Apostoli tamo stignu, Mondior će uspeti da proždere celo jezgro nejake buduće legitimne vlade koju će ova zemlja možda jednog dana imati, i to u jednom zalogaju. Mogao bi čak narediti masovna smaknuća ljudi sa Univerziteta… Čuj, napisaću vam propusnice koje će vam poslužiti na nekoliko narednih stanica za pretres. Ali kada više ne budete pod našom vlašću, moraćete jednostavno da dozvolite da vas pretresu i da vam oduzmu šta god žele, a zatim da nastavite dalje prema jugu. Ne smete sebi dozvoliti da vas zadrže sporedne stvari kao što je pružanje otpora pretresačima. Grupa u Amgandu mora biti upozorena, Teremone!“

„A šta će biti sa tobom? Zar ćeš ti ostati ovde?“

Binaj ga zbunjeno pogleda. „A šta mi drugo preostaje?“

„Ali… kada Apostoli dođu…“

„Kada Apostoli dođu, učiniće sa mnom šta im bude volja. Zar mi ti to predlažeš da ostavim Raistu i pobegnem za Amgando sa vama?“

„Ovaj… ne…“

„Onda nemam drugog izbora. Je li tako? Ha? Ostajem ovde sa Raistom.“

Teremona poče da boli glava. Pritisnuo je šakama oči.

Sifera reče: „Nema izbora, Teremone.“

„Znam. Znam. Ali ipak, kada pomislim da će Mondior i njegovi zarobiti čoveka kao što je Binaj… možda ga čak pogubiti…“

Binaj se osmehnu i spusti na trenutak šaku na Teremonovu mišicu. „Ko zna? Moda će Mondior želeti da zadrži nekoliko profesora kao kućne ljubimce. Uostalom, sada uopšte nije važno šta će se sa mnom dogoditi. Moje je mesto uz Raistu. A vaše na putu… morate što brže krenuti za Amgando. Hajde: spremiću vam jelo i snabdeću vas nekih dokumentima koja će izgledati dovoljno službeno. A onda zbogom.“ On zastade. „Evo. I ovo će ti biti potrebno.“ On nasu ostatak rakije, otprilike jednu uncu, u Teremonovu praznu čašu. „Iskapi to“, reče on.

Na granici između provincije Restauracije i Šest sunaca prošli su pretres bez ikakvih problema. Dežurni na prelazu, koji je po izgledu mogao biti računovođa ili pravnik u svetu što više nije postojao, samo je pogledao pasoš koji im je Binaj ispisao i klimnuo kada je video kitnjasi potis „Binaj 25“ pri dnu, pa im mahnuo da prođu.

Dva dana kasnije, kada su prelazili iz provincije Šest sunaca u Zemlju Bogova, nije bilo tako jednostavno. Ovdašnja patrola na granici ličila je na bandu ubica, koja će pre gurnuti Teremona i Siferu preko ivice izdignutog auto-puta nego što će pogledati njihove isprave. Usledio je jedan dug i neprijatan trenutak dok je Teremon mahao pasošem kao nekom vrstom magičnog štapića. A onda je magija, manje više, postigla svoj cilj.

„Ta stvar siguran prolaz?“ upita zapovednik ubica.

„Pasoš, da. Ne podležmo pretresu.“

„Ko dao?“

„Binaj 25, glavni administrator za pretres u provinciji Restauracija. Ona je udaljena dve provincije uz put.“

„Znam dobro gde provincija Restauracija. Čitaj šta tu piše.“

„Onome koga se može ticati: Ovim se potvrđuje da su nosioci ovog dokumenta, Teremon 762 i Sifera 89, akreditovani emisari Vatrogasne Patrole Saroa i da su ovlašćeni da…“

„Vatrogasna Patrola? Šta to?“

„Altinolova rulja“, promrmlja jedan drugi ubica.

„Ah.“ Glavni pokaza glavom prema pištoljima na iglu koje su Teremon i Sifera nosili okačene na bokove tako da se dobro vide. „Znači, Altinol želi vi prođete kroz tuđe teritorije sa oružje koje može zapali celu oblast?“

Sifera reče: „Mi smo na hitnom zadatku, moramo stići do ljudi u nacionalnom parku Amgando. Od životnog je značaja da tamo stignemo bezbedni.“ Ona dodirnu svoju zelenu maramu oko vrata. „Znate li šta ovo znači? Mi se trudimo da sprečimo paljevine, a ne da ih sami podmećemo. A ako ne stignemo do Amganda na vreme, Apostoli Plamena će krenuti ovim auto-putem i uništiti sve što vi ljudi pokušavate da stvorite.“

To baš nije imalo nekog smisla, pomisli Teremon. Njihov odlazak u Amgando, koji se nalazio daleko na jugu, neće spasiti male republike na severnom kraju auto-puta od Apostola. Međutim, Sifera je to izrekla sa odgovarajućom notom ubeđenosti i strasti, tako da je sve zvučalo veoma značajno na neki uvrnuti način.

Usledilo je kratkotrajno ćutanje, dok su pogranične patroldžije pokušavale da shvate o čemu to ona govori. A onda su stali da se nervozno mršte i razmenjuju smetene poglede. Konačno, predvodnik žustro odvrati: „U redu. Prolazi. Nosite odavde, ali nemojte da ponovo sretnem u provinciji Šest sunaca, ili će zažalite. Apostoli! Amgando!“

„Mnogo vam hvala“, reče Teremon uz učtivost koja se graničila sa sarkazmom, zbog čega ga je Sifera uhvatila pod ruku i brzo povukla kroz rampu pre no što ih uvali u neku pravu nevolju.

Ovim delom puta mogli su brzo da se kreću, tako da su dnevno prelazili i po dvanaest milja, a ponekad i više. Žitelji provincija koje su se zvale Šest sunaca, Zemlja bogova i Dnevna svetlost naporno su radili, raščišćavajući krš koji se nagomilao na velikom južnom auto-putu od Spuštanja Noći. Na određenim razmacima bile su postavljene barikade od polomljenih delova… ionako se niko još dugo neće voziti velikim južnim auto-putem, pomisli Teremon… ali je zato između rampi moglo normalno da se hoda; više nisu morali da puze i provlače se oko hrpa groznih olupina.

I mrtvaci su uklonjeni sa auto-puta i sahranjeni. Malo po malo, stvari su ponovo počinjale da bar donekle bivaju civilizovane. Ali ne i normalne. Čak ni izdaleka normalne.

U unutrašnjosti koja se graničila sa auto-putem još se mogla videti pokoja vatra, ali su se zato spaljeni gradovi nizali jedan za drugim duž put. Na svakih milju ili dve bio je podignut pokoji logor za izbeglice i dok su Sifera i Teremon žurno koračali uzdignutim putem, mogli su da gledaju dole i vide tužne i zbunjene ljude koji su se besciljno i sporo muvali po logorima, kao da su svi ostarili pedeset godina u toj jednoj jedinoj strašnoj noći.