Isak Asimov: Spuštanje noći

„Odbijam da odgovorim na to pitanje, kao i na svako drugo koje možda još želiš da mi postaviš. O svojim namerama razgovaraću ću jedino sa Mondiorom lično“, izjavi on smirenim, odlučnim glasom.

Jedan trenutak Folimun ništa ne reče. A onda se ponovo osmehnu, na brzinu. Potom, iznenada, neočekivano, prasnu u grohotan smeh. Teremon se zapita da li je ikada ranije video Folimuna kako se smeje.

„Mondior?“ ponovi Folimun, dok su mu oči sijale od smeha. „Ne postoji nikakav Mondior, prijatelju. Nikada nije ni postojao.“

Siferi je bilo teško da poveruje da je ipak uspela da umakne. Ali izgleda da se upravo to dogodilo.

Većina Apostola koji su ih iznenadili u polju pošla je za Teremonom. Kada se osvrnula, videla ih je da su opkolili Teremona, poput lovačkih pasa koji su okružili svoj plen. Oborili su ga; sigurno će ga zarobiti.

Samo su dvojica krenula za njom. Sifera je jednog opalila snažno po licu dlanom ispružene šake, a brzina kojom se kretala pomogla joj je da ga pošalje na zemlju. Preostali je bio debeo, nespretan i spor; već posle nekoliko trenutaka Sifera ga je ostavila daleko iza sebe.

Vratila se istim putem kojim su ona i Teremon došli, prema izdigntom auto-putu. Ali smatrala je da ne bi bilo mudro da pođe gore. Auto-put je bilo lako blokirati, a sa njega nije mogla bezbedno da se spusti ni na jednom drugom mestu osim kod izlaznih rampi. Samo bi rizikovala da naleti na zamku kada bi se popela gore. Čak i da je ne čekaju nikakve blokade na daljnjem putu, Apostoli bi je lako stigli kamionima i pokupili, posle jedno milju ili dve.

Ne, trebalo je da što brže stigne do šume sa druge strane puta. Kamioni Apostola neće moći tamo da je prate. Lako se mogla izgubiti među tim niskim gustim drvećem i ostati tamo skrivena dok ne odluči šta će dalje.

A šta bi mogla? — pitala se.

Morala je priznati da je Teremonova ideja, koliko god bila luda, ipak bila njihova jedina nada: ukrasti nekako kamion, odvesti se do Amganda i podići uzbunu pre no što Apostoli ponovo pokrenu svoju vojsku.

Međutim, Sifera je dobro znala da nema ni najmanjih izgleda da se prikrade nekom praznom kamionu, uskoči unutra i odveze se. Apostoli nisu bili toliko glupi. Morala bi jednome, u koga bi uperila pištolj, da naredi da uključi motor kamiona, a zatim da njoj prepusti volan. Da bi to izvela, trebalo je prvo da savlada nekog zalutalog Apostola, uzme mu odoru, uvuče se u logor, pronađe nekoga ko bi mogao da joj otvori kamion…

Odmah se snuždila. Sve je to bilo suviše neverovatno. Mogla bi da porazmisli i o Teremonovom spasavanju kad je već kod toga… da uleti među njih pucajući iz pištolja sa iglom, pokupi nekoliko talaca, zatraži da ga smesta oslobode… oh, bilo je to potpuno blesavo, šašavi melodramatski san, sjajan zaplet iz neke jeftine pustolovne knjige za decu…

Ali šta ću sad? Šta ću?

Sklupčala se u šibljiku gusto isprepletenog drveća dugačkih paparjastih listova i pustila vreme da protiče. Apostoli izgleda nisu nameravali još da rasturaju logor: i dalje je videla dim njihovih logorskih vatri naspram sumračnog neba, a kamioni su im još stajali parkirani duž puta.

Spuštalo se veče. Onos je nestao s neba. Dovim je lebdeo na obzorju. Jedina sunca iznad nje bila su dva koja su ljudi najmanje voleli, bledi i neveseli Tano i Sita, koji su im upućivali svoju hladnu svelost iz velike daljine, sa ivice Vaseljene. Ili sa mesta koje su ljudi smatrali ivicom Vaseljene, pre bi se moglo reći, u onim dalekim, naivnim danima pre no što su se Zvezde pojavile i otkrile im koliko je Vaseljena u stvari ogromna.

Časovi su proticali u beskraj. Nijedno rešenje nije imalo smisla. Amgando je, izgleda, bio izgubljen, osim ako neko drugi nije uspeo da ih upozori… ona sigurno nije mogla tamo stići pre Apostola. Spasavanje Teremona predstavljalo je besmislenu pomisao. Izgledi da ukrade kamion i odveze se do Amganda sama samcita činili su joj se nešto malo manje besmisleni.

Šta onda? Sedeti skrštenih ruku i posmatrti kako Apostoli preuzimaju vlast?

Činilo joj se da drugih mogućnosti nema.

U jednom trenutku tokom te večeri učinilo joj se da joj jedino preostaje da se uputi u logor Apostola, da se preda i zatraži da je zatvore sa Teremonom. Tako bi bar bili zajedno. Zapanjilo ju je koliko joj je nedostajao. Nedeljama se nisu razdvajali; i to se događalo njoj koja nikada nije živela ni sa jednim muškarcem u životu. Za sve vreme njihovog dugog putovanja od Saroa, mada bi se s vremena na vreme porećkali, pa čak i posvađali, nijednog trenutka joj nije dosadilo da bude s njim. Nijednom. Činilo joj se najprirodnijom stvari na svetu da njih dvoje budu zajedno. A sada je ponovo bila sama.

Hajde, govorila je sebi. Predaj se. Ionako je sve izgubljeno, zar ne?

Postajalo je sve mračnije. Oblaci su zaklonili ledenu svetlost Site i Tana i nebo je postalo tako mračno da je gotovo očekivala da će se pojaviti Zvezde.

Hajde, razmišljala je ogorčeno. Iziđite i zasvelite. Neka svi ponovo polude. Kakvu štetu biste još mogle napraviti? Svet se može zgromiti samo jednom, a to je već učinjeno.

Međutim, Zvezde se, razume se, nisu pojavile. Iako su bili zaklonjeni oblacima, Tano i Sita su pružali dovoljno svetlosti koja je prikrivala sjaj tih udaljenih tačaka tajanstvenog sjaja. Kako su časovi prolazili, tako je Sifera postepeno uviđala da joj se raspoloženje iz osnova menja, da prelazi iz potpune malodušnosti uo gotovo lakomislenu nadu.

Pošto je sve izgubljeno, onda nema šta više da izgubi. Pod zaštitom večerašnjeg mraka uvući će se u logor Apostola i… nekako, nekako… ukrasti kamion. Ako joj pođe za rukom, spasće i Teremona. A onda… pravac Amgando! Kada Onos sutra izgreje, ona će već biti tamo, među prijateljima sa uiniverziteta i imaće dovoljno vremena da ih upozori da se raštrkaju pre nego stigne neprijateljska vojska.

Pa dobro, pomisli ona. Pokret.

Lagano… lagano… opreznije nego ranije, za slučaj da ima stražara skrivenih u travi…

Izišla je iz šume. Trenutak nesigurnosti: osećala se neverovatno ranjivom sada kada je za sobom ostavila sigurnost isprepletenog šipražja. Ipak, i dalje ju je štitila pomrčina. Sada samo da pređe preko one čistine, koja je vodila od šume do izdignutog auto-puta. Do velikih metalnih nogu puta, pa u zapušteno polje u kome su tog popodneva iznenadili nju i Teremona.

Sada lezi i vijugaj, isto kao ranije. Ponovo preko polja… osvrći se oko sebe, pazi da nema stražara koji bi mogli biti na dužnosti na perimetru apostolskog logora…

U šaci je držala pištolj na iglu, podešen na najmanji otvor snopa, i najoštriji, krajnje fokusiran, na najsmrtonosniji snop koji je pištolj mogao da proizvede. Ako bi je iko sada iznenadio, loše bi mu se pisalo. Ulog je bio suviše veliki, tako da nije mogla misliti o sitnicama civilizacijskog morala. Dok je još bila napola van sebe, ubila je Balika u arheološkoj laboratoriji, iako to nije htela, ali on je ipak bio mrtav; iznenadila se pomalo kada je shvatila da je ponovo bila spremna da ubije, ovog puta namerno, ako bi okolnosti to od nje zahtevale. Važno je bilo pribaviti vozilo i izgubiti se doavde, odneti novosti o približavanju apostolske vojske u Amgando. Sve ostalo, pa i razmišljanje o moralu, bilo je manje važno. Sve. Ovo je bio rat.

Napred. Glavu dole, pogled gore, pogrbi se. Sada je već bila na svega nekoliko desetina jardi od logora.

Tamo je bilo veoma tiho. Verovatno je većina spavala. Siferi se učini da je primetila nekoliko prilika u mračnom sivilu sa druge strane glavne logorske vatre, mada nije mogla biti baš sigurna zbog dima koji se dizao iz vatre. Trebalo je da se zavuče u debelu senku iza nekog kamiona i baci kamen prema drveću koje se nalazilo na izvesnoj udaljenosti odatle. Stražari će verovatno poći da istraže. Ako se lepezasto rašire, mogla bi skliznuti iza jednog od njih i zabiti mu pištolj na iglu u leđa, upozoriti ga da ćuti, naterati da skine odoru…