Isak Asimov: Spuštanje noći

Dve do tri stotine ljudi, možda. Svi su na sebi imali crne odore sa kapuljačama.

Teremon i Sifera izmenjaše zaprepašćene poglede.

„Apostoli!“ prošaputa ona.

„Da. Čučni. Na kolena. Sakrij se uz ogradu.“

„Ali kako su uspeli tako brzo da prodru ovako daleko na jug? Gornji deo auto-puta je potpuno blokiran!“

Teremon odmahnu glavom. „Uopšte nisu išli auto-putem. Pogledaj… imaju kamione koji su u voznom stanju. Evo još jednog, upravo pristiže. Blagi Bože, kako to izgleda čudno, zar ne, pravo vozilo koje se kreće! Posle toliko vremena ponovo čujemo zvuk motora.“ Osetio je kako počinje da drhti. „Bili su u stanju da sačuvaju konvoj neoštećenih kamiona i zalihu goriva. I očigledno su dovde stigli krenuvši iz Saroa zaobilaznim putem sa zapada, krećući se sporednim seoskim drumovima. Sada se ulivaju na glavni auto-put, koji je, pretpostavljam, prohodan odavde pa sve do Amganda. Mogu stići tamo do večeras.“

„Večeras! Teremone, šta ćemo sad?“

„Nisam siguran. Pretpostavljam da postoji samo jedna luda mogućnost. Da probamo da siđemo dole i otmemo jedan od tih kamiona? Pa da se sami odvezemo do Amganda. Čak i da stignemo samo dva sata pre Apostola, većina ljudi iz Amganda imala bi priliku da pobegne. Je li tako?“

Sifera odvrati. „Možda. Mada zvuči ludo. Kako možemo da ukrademo kamion? Istog časa čim nas ugledaju, znaće da nismo Apostoli i ščepaće nas.“

„Znam. Znam. Pusti me da razmislim.“ Posle jednog trenutka on reče: „Kada bismo mogli da uhvatamo dvojicu koji su zaostali, i uzmemo njihove odore… ubijemo ih pištoljima na iglu, ako budemo morali… i onda, tako odeveni, mogli bismo jednostavno da odšetamo do jednog od kamiona kao da imamo sva prava da to učinimo, uskočimo unutra i odvezemo se prema auto-putu…“

„Krenuli bi za nama posle dva minuta.“

„Možda. Ali ako bismo to izveli smireno i hladnokrvno, možda bi pomislili da je u pitanju nešto sasvim normalno, deo plana… a kada bi shvatili da nije, mi bismo mogli preći već pedeset milja.“ Znatiželjno se zagledao u nju. „Šta kažeš, Sifera? Šta nam drugo preostaje? Da nastavimo peške ka Amgandu; za nas bi to bio put od nekoliko nedelja, a oni se već kroz nekoliko časova mogu provesti pored nas?“

Zurila je u njega kao da je sišao s uma.

„Da savladamo dva Apostola… ukrademo jedan od njihovih kamiona… odjurimo do Amganda… oh, Teremone, nikada nam to neće uspeti. I sam to znaš.“

„U redu“, reče on iznenada. „Ti ostani ovde. Ja ću pokušati sam. To nam je jedina nada, Sifera.“

Napola se pridigao i čučećki krenuo duž ivice auto-puta prema izlaznoj rampi na nekoliko stotina jardi ispred njih.

„Ne… čekaj, Teremone…“

On se okrenu prema njoj i isceri. „Ideš?“

„Da. Oh, ovo je ludo!“

„Jeste“, reče on. „Znam. Ali šta nam drugo preostaje?“

Bila je, razume se, u pravu. Ceo plan je bio lud. No, nikakva alternativa mu nije padala na pamet. Izveštaj koji je Binaj primio očigledno nije bio tačan: Apostoli nisu ni nameravali da krenu velikim južnim auto-putem od jedne provincije do druge, već su se smesta uputili ka Amgandu u ogromnom naoružanom konvoju, krećući se sporednim putevima, koji, doduše, nisu vodili pravo tamo, ali su bar još bili prohodni za vozila.

Amgando je bio osuđen na propast. Svet će potpasti pod vlast Mondiorovih ljudi.

Osim ako… osim ako…

Nikada sebe nije zamišljao kao nekog junaka. Junaci su bili ljudi o kojima je pisao u svojim člancima… ljudi koji su dejstvovali u najboljoj formi pod krajnjim okolnostima, ostvarujući neobična i čudesna dela koja obični pojedinac nije čak ni sanjao da pokuša, a kamoli da izvede. A sada se obreo u ovom neobičnom, preobraženom svetu i stao da sasvim hladno govori o svladavanju kultista sa kapuljačma pomoću puške na iglu, rekviriranju vojnog kamiona, bežanju za park Amgando, kako bi tamošnje ljude upozorio na predstojeći napad…

Ludo. Potpuno ludo.

Ali možda bi moglo da upali, jednostavno zbog toga što je bilo toliko ludo. Niko neće očekivati da se niotkud stvori dvoje ljudi, i to ovde u ovoj spokojnoj bukoličkoj okolini, i jednostavno pobegne njihovim kamionom.

Počeli su da se spuštaju uz ogradu sa auto-puta; Teremon je išao prvi. Između njih i logora nalazilo se gusto prezrelo polje. „Možda“, prošaputa on, „ako uspemo da siđemo i zađemo u tu visoku travu dole, a dva Apostola iz nekog razloga zalutaju ovamo, mogli bismo ih zaskočiti pre no što shvate šta se događa.“

Spustio se na tle i nestao u travi.

Sifera ga je pratila u stopu.

Deset jardi. Dvadeset. Samo nastavi dalje i vijugaj, sve do onog malog humka, a onda čekaj… čekaj…

Iznenada, iza sebe začu nečiji glas. „Šta to ovde imamo? Dve čudne neke zmije, a?“

Teremon se okrenu, pogleda, zinu.

Bogovi! Apostoli, sedmorica ili osmorica! Odakle li su se stvorili? Privatni piknik u polju? Pored koga su on i Sifera propuzali, nemajući pojma?

„Trči!“ zalaja on prema njoj. „Pođi onuda… ja ću ovuda…“

Potrčao je ulevo, prema stubovima na kojima je počivao auto-put. Možda bi mogao da im umakne… da nestane u pošumljenoj oblasti s druge strane puta…

Ne. Ne. Bio je jak i brz, ali oni su bili jači, brži. Video ih je kako mu se približavaju s boka.

„Sifera!“ povika on. „Trči dalje! Trči… dalje! “

Možda je ona uspela da se izvuče. Više je nije video. Apostoli su ga opkolili. Posegnuo je za pištoljem na iglu, ali ga je jedan odmah uhvatio za ruku, a drugi ga je ščepao za gušu. Pištolj su mu istrgli iz ruku. Neko mu je podmetnuo nogu i on se sapleo. Tresnuo je o zemlju, prevrnuo se, pogledao naviše. Pogled mu je uzvratilo pet ozbiljnih, čvrstih lica omeđenih kapuljačama. Jedan od Apostola uperio mu je svoj pištolj na iglu u prsa.

„Ustaj“, reče Apostol. „Polako. Sa rukama podignutim u vazduh.“

Teremon se nespretno, posrćući, uspravio.

„Ko si ti? Šta ćeš ovde?“ upita Apostol.

„Živim u okolini. Žena i ja smo išli prečicom kroz polja, vraćali smo se kući…“

„Najbliža farma je pet milja odavde. Veoma dugačka prečica.“ Apostol klimajem glave pokaza prema logoru. „Pođi sa nama. Folimun će želeti da popriča s tobom.“

Folimun!

Znači, ipak je preživeo pomračenje. I predvodio je pohod protiv Amganda!

Teremon se osvrnu oko sebe. Od Sifere nije bilo ni traga ni glasa. Nadao se da se do sada već vrtila na auto-put i da napreduje ka Amgandu što brže može. Bila je to mršava nada, ali jedina preostala.

Apostoli su ga sproveli u logor. Čudno se osećao među toliko prilika sa kapuljačama. Jedva da je koji od njih uopšte obratio pažnju na njega, dok su ga sprovodili do najvećeg šatora.

Folimum je sedeo na klupi u stražnjem delu šatora, pregledavajući gomilu dokumenata. Okrenuo je svoje ledene, plave oči prema Teremonu i njegovo mršavo, oštro lice smekša na trenutak kada preko njega prelete iznenađeni osmeh.

„Teremone? Ti ovde? Šta radiš… pišeš o nama za Hroniku?“

„Putujem na jug, Folimune. Na odmoru sam, pošto su stvari u gradu pomalo nesređene. Da li bi imao nešto protiv da zamoliš ove tvoje grubijane da me puste?“

„Oslobodite ga“, reče Folimun. „Kuda si se to tačno uputio, a?“

„To se tebe ne tiče.“

„Pusti mene da to sam prosudim. Ideš u Amgando, Teremone, je li tako?“

Teremon uputi kultisti hladan, odlučan pogled. „Ne vidim razloga da ti bilo šta kažem.“

„Posle svega što sam ja tebi kazao, kada si me intervjuisao?“

„Vrlo smešno.“

„Zanima me kuda si se uputio, Teremone.“

Odugovlači, pomisli Teremon. Odugovlači što duže možeš.