Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Ispio je preostali konjak i iz sve snage tresnuo praznom pljoskom o zemlju. Pljoska je odskočila, zablistala na suncu i otkotrljala se nekud, a on je odmah zaboravio na nju. Sada je sedeo, spustivši lice u ruke, i pokušavao ne više da shvati i smisli, već barem da vidi kako bi trebalo da bude, ali opet je video samo odvratne, gadne njuške... i zelembaće, flaše, gomilice prnja tamo gde su nekad bili ljudi, i stubiće cifara... Znao je da bi sve to trebalo uništiti i želeo je da sve uništi, ali je slutio da će, ako se počne sa time, na kraju ostati samo gola i pusta zemlja... Od nemoći i očajanja ponovo je zaželeo da se nasloni leđima i zabaci glavu. Ustao je, mahinalno otresao pantalone od prašine i počeo se spuštati u jamu rudokopa.

Sunce je peklo, u očima su se pojavljivale crvene mrlje, vazduh na dnu kopa je treperio i od tog treperenja se činilo da kugla poskakuje u mestu kao bova na talasima. Prošao je pored kašike bagera dižući noge visoko i pazeći da ne nagazi one crne mrlje, a onda, vukući noge kroz prašinu, krenuo ukoso preko čitavog rudokopa do kugle koja je treperila u vrelini. Prekrio ga je znoj i jedva je disao od vrućine a istovremeno se naježio i tresla ga je drhtavica kao od zime, i pod zubima mu je škripala sitna prašina. I više nije ni pokušavao da misli, samo je govorio o sebi sa očajanjem, kao molitvu: «Ja sam životinja, vidiš i sâm. Ja nemam reči, nisu me naučili rečima; ne umem da mislim, nisu mi dali da naučim misliti. Ali ako si ti zaista takav... svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba. Mora biti. Dušu nikad i nikome nisam prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci sâm iz mene šta želim — pa ne može biti da želim neko zlo!... Neka je sve prokleto, ničeg ne mogu da se setim, osim onih njegovih poslednjih reči:

«SREĆU ZA SVE BESPLATNO I DA SVIMA BUDE DOBRO!»

Desilo se tako da je film «Stalker» postao klasika filmske umetnosti, dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman «Piknik pored puta» po čijim motivima su sami pisci, braća Strugacki, napravili scenario za taj film, ostao je nekako zatvoren u uskom krugu boljih poznavalaca SF žanra. Sad, nakon čitanja romana, čitalac koji je već video čuvenog «Stalkera» može da uporedi ova dva dela. To su zaista dvadela; stalker Redrik Šuhart jedva je prepoznatljiv u stalkeru iz filma. Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obrađuje praktično ceo stalkerov život i objašnjava Zonu ne kao geopolitički fenomen već na «obični» SF način, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete Zemlje gde se naša stvarnost sudarila sa njihovom ili — mesto gde su oni svratili na piknik ne obraćajući pažnju na mrave i ostalu mesnu faunu?... Čitaocu romana koji je bio i gledalac filma nameće se još jedan zaključak: film je napravljen izvanredno skromno, bez specijalnih efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni da su autori hteli napraviti film poromanu. Možemo lako zamisliti kako bi izgledao film po romanu da je snimljen u američkoj produkciji. Ali jedan od najboljih ruskih režisera Andrej Tarkovski i braća Strugacki kao da su sklopili dogovor: snimiti film sa malim budžetom, ne akcioni nego pre psihološki, i postići uspeh. Tako je i bilo.

Arkadij Natanovič Strugacki rođen je 1925. godine (umro 1993), a Boris N. Strugacki 1933. — dakle, njihovo rođenje i dobar deo stvaralačkog života pada u vreme kada je naučna fantastika u SSSR-u bila, prividno začuđujuće a zapravo sasvim logično, izrazito favorizovana. Naime, staljinističkom režimu i onima koji su nasledili njegovu inerciju nije odgovarala realistička književnost koja će opisivati običnu, znači umnogome nezadovoljavajuću pa i strašnu svakodnevicu, nego takva koja će govoriti o nedalekoj idealnoj komunističkoj budućnosti. U takvoj budućnosti na Zemlji više nikakvih ideoloških sukoba nema, već Zemljani odlaze i pomažu potlačenim klasama na drugim planetama da i oni ostvare utopiju tobože ostvarenu «kod nas». Najpoznatiji predstavnik takve naučne fantastike je «Aelita» Alekseja Tolstoja, kao što je njegov «Hiperboloid inženjera Garina» sjajan predstavnik slične vrste romana, u kojima na Zemlji dolazi do razračunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je braći Strugackima što su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve omiljene teme — pomaganje zaostalim vanzemaljskim društvima — načinivši ipak ozbiljan kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom temom «Teško je biti bog» (dvaput preveden kod nas i ekranizovan na Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu proglašen je za najbolji dotad objavljeni sovjetski naučno-fantastični roman.

Već svojim prvim delom, pričom «Spolja» (1958), Arkadij i Boris Strugacki najavili su da njihovo stvaralaštvo neće ići dobro utabanim putem sovjetske naučne fantastike. U sibirsku tundru spuštaju se automatske letelice — vanzemaljska izvidnica, na ljudske pokušaje stupanja u kontakt ne reaguju i odleću iznenada kako su i došli. Dakle, motiv neuspelog prvog kontakta, u sovjetskoj naučnoj fantastici praktično sasvim nov, a i u svetskoj ne tako čest. Objašnjenje za ovu različitost u odnosu na ostalu sovjetsku fantastiku, kao i objašnjenje za uspešan zajednički rad (opet, redak u SF-u) jednostavno je. Mlađi brat Boris završio je Mehaničko-matematički fakultet Lenjingradskog univerziteta, diplomirao na Odseku za astronomiju i do 1965. radio u Pulkovskoj opservatoriji. Stariji brat Arkadij završio je Vojni institut stranih jezika u Moskvi i izvesno vreme prevodio, uglavnom naučnu fantastiku, sa japanskog i engleskog. Dakle, kod Strugackih je došlo do spoja prirodnih i društvenih nauka, a Arkadijevo poznavanje svetske naučne fantastike (naravno, većinu pročitanih dela u SSSR-u nije mogao da prevodi, to jest objavljuje) omogućilo je Strugackima stvaranje sopstvenog stila na temeljima istovremeno i svetske i sovjetske naučne fantastike, ali i ruske gogoljevske fantastike i satire. Sve ovo dovelo je do stvaranja impozantnog broja dela, pretežno romana. Od 1960. do 1962. objavljena su četiri romana: «Planeta purpurnih oblaka», «Put na Amalteju», «Stažeri»

(«Tahmasib») i «Pokušaj bekstva» i dve zbirke priča: «Šest šibica» i «Povratak». 1964. objavljen je izvanredni roman «Daleka Duga». 1965. «Grabljive stvari veka», već pomenuti roman «Teško je biti bog» i «Ponedeljak počinje u subotu», gde se pisci prvi put ozbiljnije okreću tradicionalnoj ruskoj fantastici. 1967. objavljen je roman «Druga invazija Marsovaca», svojevrsna parafraza Velsovog «Rata svetova». 1968. godinu, uz «Ružne labudove», obeležio je gogoljevsko-kafkijanski «Puž golać na urvini» i satirična «Bajka o trojki». 1971. iz štampe izlazi «Nastanjeno ostrvo», a 1973. «Mališan» («Tajanstveni svemirski gost»). 1974. objavljen je roman «Hotel ‘Kod poginulog alpiniste’« po kojem je dosledno snimljen film (prikazan i kod nas) i verovatno najbolje delo Strugackih «Piknik pored puta» na osnovu kojeg su pisci napravili scenario za film «Stalker», snimljen 1979. i premijerno prikazan na festivalu u Kopenhagenu 1980. godine. 1975. objavljen je roman— nastavak «Nastanjenog ostrva» — «Momak iz pakla», a 1976. «Milijardu godina do kraja sveta». Posle četvorogodišnje pauze pojavio se, 1980. godine, roman «Buba u mravinjaku» i najzad, 1985. godine, «Talasi stišavaju vetar», opet svojevrsni nastavak prethodnih delâ i, čini se, poslednji roman braće Strugacki. Možda je interesantno napomenuti da su iste godine braća Strugacki doživela retku počast. Međunarodni centar za male planete dao je novootkrivenom nebeskom telu na orbiti između Marsa i Jupitera, prečnika 17 kilometara, naziv «Strugatskia».