Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Pravo pred njima u duboku jamu površinskog kopa vodio je put kojim su se pre mnogo godina spuštali guseničari i teški kamioni. Desno je bila zaslepljujuće bela od sunca kosina, a levo je ta kosina bila neravna i u gomili kamenja i tucanika tamo je stajao nakrenuti bager, ogromna kašika je pala i zarila se u ivicu puta. I, kao što se moglo i očekivati, ništa više se nije videlo, osim što su pored bagera sa stenovitih ivica padine visile crne uvijene ledenice, kao debela spletena užad, i mnoštvo crnih mrlja videlo se u prašini, kao da su po njoj prosuli mastilo. To je sve, što je od njih ostalo — čak se ne može ni reći, koliko ih je tu bilo. Možda je svaka mrlja — jedan čovek, jedna želja Lešinara Barbridža. Eno ona — to je kad se Lešinar živ i zdrav vratio iz podruma stare fabrike. A ona, malo dalje — to je Lešinar bez teškoća izneo iz Zone «živi magnet». Ona crna ledenica — to bi mogla biti lepotica Dina Barbridž, toliko nenalik ocu i majci. A ona mrlja — takođe drukčiji i od oca i od majke Artur Barbridž, lepi Arči, očev ponos...

— Uspeli smo! — uzviknuo je Artur. — Mister Šuharte, ipak smo uspeli, a?

On se razdragano nasmejao, čučnuo i obema rukama zabubnjao po tlu. Slepljeni pramen kose na njegovoj glavi ljuljao se i tresao smešno i ružno, otpadalo je sa njega sasušeno blato. I tek tad je Redrik podigao glavu i pogledao kuglu. Oprezno. Plašljivo. Sa tajnim strahom da to neće biti ono što je očekivao — doneće mu razočaranje, izazvaće sumnju, baciće ga s neba, na koje je uspeo da se popne kroz svu onu prljavštinu...

Kugla nije bila zlatna, već pre bakarna, crvenkasta, potpuno glatka, i mutno je pobleskivala na suncu. Ležala je ispod suprotnog obronka rudokopa, zgodno smeštena među gomilama slegnute rudače, i čak se odavde videlo kako je masivna i kako je utonula u zemlju.

U njoj nije bilo ničeg što bi razočaravalo ili izazivalo sumnju, ali takođe i ničeg što bi ulivalo nadu. Iz nekog neodređenog razloga je pomislio da ona mora biti šuplja i da je sigurno topla od sunca. Međutim, kugla očigledno nije sijala iznutra i očigledno nije mogla da lebdi i pleše u vazduhu, kao što se moglo čuti u pričama o njoj. Kugla je ležala tamo gde je pala. Možda je ispala iz nekog ogromnog džepa ili se otkotrljala i zagubila u igri nekakvih divova; ona nije bila postavljena ovde nego je prosto ležala, baš kao «prazne kutije», «narukvice», «baterije» i drugo smeće koje je ostalo na zemlji posle Posete.

Istovremeno, u njoj je ipak nečeg bilo, i čim duže ju je Redrik gledao postajalo mu je jasnije da mu je prijatno da je gleda i da oseća želju da joj priđe, opipa je, pređe rukom po njenoj površini; odnekud se javi misao da bi sigurno bilo lepo sesti pored nje, a još lepše — nasloniti se leđima o nju, zabaciti glavu i, zatvorivši oči, utonuti u misli, u sećanja, ili prosto zadremati, otpočinuti...

Artur je poskočio, povukao patent na jakni, svukao ju je i bacio pod noge, podigavši oblačić bele prašine. Nešto je vikao, pravio grimase i mahao rukama, onda je stavio ruke na leđa i zaplesao i najzad pojurio, presrećan, putem nadole u rudokop. Nije više ni pogledao na Redrika, zaboravio je i na njega i na sve na svetu — jurio je da ispuni svoje želje, sitne želje tihog i finog školarca, balavca koji u životu nije video nikakav novac osim takozvani džeparac, klinca koji je dobijao batine ako bi se po povratku kući od njega osećao alkohol, a od kojeg su hteli da naprave čuvenog advokata, u perspektivi — ministra, a u najdaljoj perspektivi, naravno — predsednika... Redrik je, škiljeći upaljenim očima zbog zaslepljujućeg sunca, ćutke gledao za njim. Bio je miran i hladan, znao je šta će se sad desiti i znao je da će morati da skrene pogled, ali zasad se još moglo gledati i on je gledao, ne osećajući ništa naročito, jedino što mu se negde duboko unutra pokrenuo neki crvić i zavrteo šiljatom glavicom.

Artur je jurio nadole, srećno poskakujući, plešući u trku, bela prašina se dizala i ostajala iza njega i on je nešto vikao na sav glas, zvonko, veselo, svečano — kao pesmu ili kao zakletvu — i Redrik je pomislio da se to sigurno prvi put u ovaj rudokop spuštaju tako, kao na praznik. On u početku nije slušao šta uzvikuje taj otvarač koji govori, a onda u njemu kao da se uključilo neko dugme, i on začu:

— Sreću za sve!... Besplatno!... Koliko god ko hoće!... Svi neka dođu ovamo!... Ima dovoljno za sve!... Svima neka bude dobro!... Besplatno!... Sreća!... Besplatno!...

A onda je odjednom zaćutao kao da mu je neka ogromna ruka nabila čep u usta. I Redrik vide kako ga je prozirna smrt, pritajena dotle u senci kašike bagera, dohvatila, podigla u vazduh i lagano uvrnula, kao što domaćice uvrću oprano rublje cedeći vodu. I još je Redrik video kako se jedna od prašnih čizama otrgla sa trzave noge i poletela visoko nad rudokopom. Onda se okrenuo i seo. U glavi nijedne misli i uopšte kao da nije osećao sebe. Svud oko njega tišina, a posebno tiho je bilo iza njegovih leđa — dole, na putu. Onda se setio pljoske sa konjakom, automatski, kao da je došlo vreme da se uzme redovni lek. Odvio je čep i počeo da pije malim, škrtim gutljajima, i prvi put u životu je poželeo da ima ne konjak, već običnu hladnu vodu...

Prošlo je neko vreme i u glavi mu se počeše pojavljivati manje-više jasne misli. Eto, gotovo je, pomislio je tupo. Put je otvoren. Mogao bi već sad da krene, mada, naravno, bolje je da sačeka još malo. «Mlinovi za meso» umeju da iznenade. A ionako treba da se razmisli. Posao na koji nisam baš navikao, eto u čemu je problem. Šta znači to «misliti»? Misliti znači zavarati, izmigoljiti se, odblefirati, vrteti nekog oko malog prsta — ali ništa od toga ne odgovara situaciji u kojoj sam sad...

Dobro, moja ćerka, pa otac... I da plate za sve, srce da im iščupam, da se nagutaju govana kao što sam ja... Ne, sve to nije to, Riđi... Odnosno, jeste, ali šta to zapravo znači? To su psovke, a ne misli i želje. Šta ja zaista želim? On se odjednom ohladio od nekog strašnog predosećanja i, preskočivši odjedanput nekoliko faza u razmišljanju, strogo naredio sebi: evo kako, Riđi, nećeš otići odavde dok ne smisliš nešto pametno, ako treba crći ćeš pored te kugle, ispeći ćeš se na suncu ili umreti od gladi, ali nećeš otići...

Gospode, pa gde su mi reči, gde su mi misli? On se snažno udari šakom po glavi. Celog života nisam istinski razmišljao! Čekaj malo, sećam se da je Kiril govorio nešto... Redrik je grozničavo kopao po memoriji, izranjale su neke reči, poznate i polupoznate, ali sve to nije bilo ono pravo, jer nisu reči ono što mu je ostalo od Kirila — ostale su neke nejasne predstave, veoma lepe, ali i potpuno nerealne...

Podlost, podlost... I opet su me nasamarili, ostavili su me ovde bez jezika, gadovi...

Tikvan!... Oduvek sam bio tikvan, i ništa se nisam promenio... To tako ne sme biti! Je l’ ti jasno?

Tako se dalje ne sme živeti. Čovek je rođen da bi mislio (ah, evo ga, najzad, Kiril). Ali kad ja ne verujem u to. Ranije nisam verovao, sad isto ne verujem, a zbog čega je čovek rođen — pojma nemam. Rodio se pa je rođen. Hrani se kako ko najbolje može. Neka mi svi budemo zdravi, a oni neka svi crknu. Ko smo to mi? I ko su to oni? Kako se tu snaći? Ako je meni dobro — Barbridžu je loše, ako je Barbridžu dobro — Cvikerašu je loše, ako je Promuklome dobro — svima je loše, a i njemu samom se loše piše samo što on, budala, misli da će se nekako u poslednji čas izvući... Gospode, kakav je to haos! Ja celog života ratujem sa kapetanom Kvoterbladom, a on je celog života ratovao sa Promuklim i od mene je tražio samo jedno — da napustim stalkerstvo. Ali kako sam mogao da napustim stalkerstvo, kad treba hraniti porodicu? Da se zaposlim? Ali ja neću da se zaposlim i da radim za vas, muka mi je od vašeg posla; možete li vi to da razumete? Ja o tome imam svoje mišljenje: ako čovek radi kod vas, on uvek radi za nekog od vas, samo je rob i ništa više, a ja sam uvek hteo sve sâm, hteo sam uvek biti samostalan, da ne zavisim od vas i od vašeg posla...