Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

— Pojma nisam imao — rekao je Artur. — Nisam mogao ni da zamislim... Znao sam da nas mogu čekati vatra, smrt, ali ovakvo nešto!... Kako ćemo se vratiti?

Redrik ga nije slušao. To, što govori ovaj čovek, više nije ni od kakvog značaja. Nije ni ranije imalo značaja, ali ranije je on barem bio čovek. A sad... otvarač koji govori. Neka ga, nek’ priča.

— Kad bih mogao da se umijem... — Artur se zabrinuto osvrtao. — Barem lice da operem.

Redrik rasejano baci pogled na njega, ugleda slepljene pramenove kose, umazano poluosušenom sluzju lice sa tragovima od prstiju, čitavog Artura, pokrivenog skorelim blatom i ne oseti ni sažaljenja, ni razdraženosti, ništa. Otvarač koji govori. Okrenuo se. Ispred njih se pružala turobna površina, nalik napuštenom gradilištu, zasuta oštrim šljunkom, zaprašena belim kamenim prahom, obasjana zaslepljujućim sunčevim zracima, neizdrživo bela, vruća, zla i mrtva. Suprotni kraj rudokopa video se već i odavde — takođe zaslepljujuće beo. Sa ove daljine gornja ivica je izgledala potpuno ravna a usek vertikalan, a bliži kraj je bio okrunjen krupnim stenama, i put naniže u jamu rudokopa je bio tamo gde se među stenama crvenela kabina ogromnog bagera. To je bio jedini i poslednji orijentir. Trebalo je ići pravo na njega, oslanjajući se samo na sreću.

Artur se odjednom pridigao, zavukao ruku pod kamion i izvadio odande zarđalu konzervu.

— Pogledajte, mister Šuharte — rekao je, živnuvši. — Ovo je, sigurno, otac ostavio... Ima ih još.

Redrik ne reče ništa. Bolje ti je da ćutiš, pomisli ravnodušno. Bolje ti je da mi sad ne spominješ svog oca. A uostalom, sad je svejedno... Ustao je i zastenjao od bola, zato što mu se odeća zalepila za telo, za opečenu kožu, i sad se tamo, pod odećom, nešto bolno otkidalo, kao zapečeni zavoji sa rane. Artur je takođe ustao i takođe zastenjao, jauknuo i paćenički pogledao Redrika. Videlo se: hteo bi da se požali — a ne sme. Samo je rekao žalosnim glasom:

— Mogu li još jedan gutljaj, mister Šuharte?

Redrik vrati u džep pljosku koju je držao u ruci i reče:

— Vidiš ono crveno među stenama?

— Vidim — odgovorio je Artur zagrcnuvši se i uzimajući dah.

— Pravo na njega. Kreći.

Artur se, stenjući, pokrenuo, pokušao da ispravi ramena ali se samo bolno iskrivio. Onda se osvrnuo i rekao:

— Bar malo da se umijemo... Sve se zalepilo.

Redrik je ćutke čekao. Artur ga beznadno pogleda, klimne i zakorači, ali se odmah zaustavi.

— Ranac — rekao je. — Zaboravili ste ranac, mister Šuharte.

— Napred! — naredio je Redrik.

Nije hteo da objašnjava, nije hteo da laže, a i zašto bi? Artur će ići i ovako. Šta mu je drugo ostalo I Artur je pošao. Zateturao se, pogrbljen, vukući noge, pokušavajući da skine sa lica potpuno skorelu prljavštinu, postavši mali, jadan, kao pokislo napušteno kuče. Redrik je krenuo za njim i čim je izišao iz senke sunce ga je zaslepilo, i on je zaklonio oči dlanom, žaleći što nije poneo tamne naočare.

Od svakog koraka dizao se oblačić bele prašine, prašina je padala na čizme i neizdrživo smrdela — ne, to je od Artura zaudaralo, prosto se nije moglo ići za njim. Tek na kraju Redrik shvati da smrad dolazi najviše od njega samog. Smrad je bio odvratan, ali nekako poznat — to je bio onaj smrad koji je ispunjavao ulice grada u danima kad ga je severac donosio od fabričkih dimnjaka. A dopirao je i od oca, kad bi se ovaj vratio sa posla, ogroman, mračan, sa pocrvenelim jarosnim očima, i Redrik bi se žurno zavlačio u najdalji ugao i gledao odatle kako otac skida i baca u majčine ruke prljavu jaknu, kako svlači sa ogromnih nogu ogromne iznošene čizme, gura ih pod vešalicu i samo u čarapama šljapka u kupatilo pod tuš i tamo dugo hukće, bučno se pljuska po golom telu, lupa u kupatilu, gunđa nešto za sebe, a onda se prodere na sav glas: «Marija! Da nisi zaspala?!» Morao je sačekati dok se otac okupa, sedne za sto gde ga već čeka flaša, duboki tanjir sa gustom supom i konzerva kečapa, sačekati da pojede supu i prihvati se mesa sa pasuljem, i tek onda je mogao izići iz svog ćoška, uspentrati mu se na kolena i pitati kojeg majstora i kojeg inženjera je danas udavio u sumpornoj kiselini...

Sve unaokolo je bilo vrelo od sunca, vrućina i umor stvarali su mu vrtoglavicu, opečena koža se zatezala i pucala, i činilo mu se da kroz nesvesticu koja ga savladava ona viče i moli za mirovanje, vodu, svežinu. Uspomene zatrte do neprepoznatljivosti budile su se u umornom mozgu, kotrljale su se jedna preko druge, zaklanjale jedna drugu, mešale se jedna sa drugom, mešale se sa belom užarenom stvarnošću koja mu je treperila pred poluzatvorenim očima, i sve su bile gorke, i sve su izazivale jad ili mržnju. Pokušavao je da se umeša u taj haos, nastojao je da izvuče iz prošlosti neku prijatnu sliku, osećanje nežnosti ili radosti, izvlačio je iz dubina pamćenja sveže nasmejano lice Gute, još kao devojke, željene i nedodirljive, i ono se pojavilo na tren, ali se odmah počelo i gubiti pod rđom, izobličilo se i preobrazilo u jadno, obraslo grubom crvenkastom dlakom lice Majmunčice; prisiljavao se da dozove u sećanje Kirila punog optimizma, njegove brze, samouverene pokrete, njegov smeh, glas koji je obećavao neviđena predivna mesta i vremena, i Kiril se pojavljivao pred njim, a onda bi blesnula na suncu srebrnasta paučina i više nama Kirila a u Redrikovo lice zure bez treptanja anđeoske oči Promuklog Hjua, i njegova krupna bleda šaka odmerava porculanski kontejner... Nekakve mračne sile u njegovoj svesti lako su savladavale barijeru volje i uništavale ono malo lepog što je zadržalo njegovo sećanje, i već mu se činilo da uopšte ničeg lepog nije ni bilo, već samo odvratne, prljave njuške...

I sve vreme dok su se rojile te uspomene on je ostajao stalker. Ne razmišljajući, ne pamteći, nesvestan toga u potpunosti, on je ipak zapažao da sleva, na sigurnoj udaljenosti, nad gomilom starih dasaka, lebdi jedan «veseli duh», ali miran, istrošen, sasvim bezopasan; a zdesna je dunuo laki vetrić i posle još nekoliko koraka bio je siguran da je to ravna, višekraka kao morska zvezda «vetrometina» — daleko, isto bezopasno — a u njenom centru spljeskana ptica, retka stvar, ptice retko zaleću u Zonu; pa kako pored staze leže dve bačene «prazne kutije» — očigledno, Lešinar ih je bacio u povratku, strah je nadvladao pohlepu... Sve je to Redrik zapažao i trebalo je da pogrbljeni Artur samo na korak skrene sa pravca — Redrikova usta su se sama od sebe otvarala i uzvik upozorenja je sam od sebe izletao iz njih. Mašina, pomislio je. Napravili ste mašinu od mene... A stene na ivici rudokopa bile su sve bliže i već su se mogle videti neobične šare od rđe na crvenom krovu kabine bagera.

Glup si ti, Barbridžu, mislio je Redrik. Lukav a glup. Kako to da si mi poverovao? Pa poznaješ me odmalena, trebalo bi da me znaš bolje od mene samog. Ostario si, eto šta. Oglupaveo.

A nije ni čudo — celog veka si radio sa glupacima... I tu Redrik zamisli, kakvo lice mora da je napravio Lešinar kad je čuo da je to Artur, lepi Arči, njegov rođeni sin... da je u Zonu sa Riđim po njegove, Lešinareve, noge otišao ne neki balavac kojeg se može usput izgubiti, nego njegov rođeni sin, njegov život, njegov ponos... I, zamislivši Barbridževo lice, Redrik se zlobno nasmejao, a kada se Artur, iznenađen, osvrnuo, on mu mahnu rukom: nastavi, nastavi! — smejući se i dalje. A onda opet u sećanju, kao na ekranu, odvratne njuške... Trebalo bi promeniti sve. Ne jedan ili dva života, ne jednu ili dve sudbine, već svaki šraf ovog prokletog pokvarenog sveta trebalo bi promeniti...

Artur se zaustavio na strmoj padini rudokopa, zaustavio se i zamro, izbečivši oči i isteglivši dugački vrat. Redrik priđe i stade pored njega, ali nije pratio Arturov pogled.