Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Onda se Redrik vratio do ranca, izvadio mapu i raširio je na stvrdnutoj rudi u vagonetu.

Rudokop se odavde nije video — zaklanjao ga je brežuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na vrhu.

Taj brežuljak je trebalo obići zdesna, udolinom između njega i drugog brežuljka koji se takođe dobro video odavde: sasvim ogoleo, sa odronjenim crvenkastim kamenjem niz celu padinu.

Svi orijentiri su se poklapali ali Redrik nije bio zadovoljan. Dugogodišnji instinkt stalkera žestoko se bunio protiv same pomisli, neprirodne, apsurdne, da se staza trasira između dva bliska uzvišenja. Dobro, pomislio je Redrik, to ćemo još videti. Na licu mesta biće sve jasnije. Put do te udoline je vodio kroz močvaru, po otvorenom i ravnom tako da je odavde izgledalo bezopasno, ali, pogledavši malo bolje, Redrik među humkama razabere nekakvu tamnosivu mrlju. On pogleda na mapu. Tamo je bio ucrtan krstić i grubim slovima je upisano: «Dripac». Crvena linija staze vodila je desno od krstića. Nadimak mu je bio nekako poznat, ali ko je bio taj Dripac, kako je izgledao i kad je nastradao, to Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se, zato, nečeg drugog: «Boržč» pun dima, ogromne crvene ručerde koje stežu čaše sa pićem, gromki smeh, razjapljene žutozube čeljusti — fantastično stado titana i giganata koji su se skupili na pojilu; jedna od najživljih uspomena iz detinjstva — prvi dolazak u «Boržč». Šta sam ja ono tada doneo? «Praznu kutiju», valjda. Pravo iz Zone, mokar, gladan, napola izbezumljen, sa rancem o ramenu, upao sam u tu krčmu, tresnuo ranac na šank ispred Ernesta, zlobno se kezeći i obazirući izdržao sam bujicu poruga i pogrda, sačekao da Ernest — tad je on još bio mlad, i uvek sa leptir-mašnom — odbroji zelembaće... ne, tad još nisu bili zelembaći, tad su novčanice još bile kvadratne, kraljevske, sa nekom polugolom ženskom u ogrtaču i uokvirenu vencem... sačekao sam, pažljivo stavio novac u džep i neočekivano za samog sebe dohvatio tešku pivsku kriglu sa stola i iz zamaha raspalio njome po najbližoj faci koja se cerekala...

Redrik se osmehnuo za sebe i pomislio: možda je to baš i bio taj Dripac?

— Zar se sme ići između bregova, mister Šuharte? — u pola glasa upita Artur. On se prikrao i takođe gledao u mapu.

— Videćemo — rekao je Redrik, i dalje gledajući u mapu. Na mapi su bila još dva krstića — jedan na padini brega sa drvetom, drugi — na onom crvenom odronu. Pudla i Cvikeraš. Staza je vodila udolinom između. — Videćemo — ponovio je, složio mapu i stavio ju je u džep. Pogledao je Artura. — Stavi mi ranac na leđa... Nastavićemo, kao i dosad — rekao je, nameštajući ranac i kaiševe. — Ti ideš ispred, tako da te držim na oku. Ne osvrći se, nego dobro naćulji uši. Moje naređenje je zakon. I samo da znaš, moraćemo mnogo da puzimo pa nemoj da se čuvaš blata — ako ja kažem da skačeš u blato, ima da skačeš glavačke bez razgovora... Zakopčaj tu jaknu. Jesi li spreman?

— Spreman sam — rekao je Artur muklo. Sad ga je obuzelo uzbuđenje i trema. Obrazi rumeni kao nikad.

— Prvi pravac — onamo — Redrik je oštro mahnuo rukom prema najbližem brežuljku stotinak metara od nasipa. — Jasno? Idemo.

Artur je grčevito uzdahnuo i, prekoračivši šinu, počeo silaziti postrance sa nasipa. Šljunak se šumno kotrljao za njim.

— Lakše malo — reče mu Redrik. — Ne žuri nam se toliko.

On poče oprezno da se spušta za Arturom, po navici regulišući inerciju teškog ranca mišićima nogu. Krajem oka sve vreme je pratio Artura. Uplašio se momak, pomislio je. I treba da se boji. Možda nešto predoseća. Ako ima instinkt kao njegov stari, onda ima i šta da predoseća... Kad bi ti, Lešinaru, znao kako je ispalo. Kad bi znao, da te u jednom nisam poslušao. «Ali ovo mesto, Riđi, sâm nećeš proći. Hoćeš-nećeš moraćeš nekog da povedeš sa sobom. Mogu ti dati nekog od svojih, nekog koga nije šteta...» Eto, nagovorio me je.

Prvi put u životu pristao sam na takvo nešto. Ali dobro, pomislio je. Možda će ipak moći bez toga, pa nisam ja Lešinar Barbridž, snaći ću se već nekako.

— Stoj! — naredio je Artur.

Momak se zaustavio do članaka u mutnoj vodi. Dok se Redrik spuštao močvara ga je uvukla govoto do kolena.

— Vidiš li onaj kamen? — upitao je Redrik. — Eno, pod onim bregom. Teraj na njega.

Artur krene napred. Redrik ga pusti na desetak koraka pa se uputi za njim. Močvara im je čmakala pod nogama. Bila je to mrtva močvara — ni komaraca, ni žaba, čak se i vrbak ovde osušio i istrunuo. Redrik je po navici gledao na sve strane, ali zasad se sve činilo mirno. Brežuljak im se polako približavao, zaklonio još uvek nisko sunce a onda i čitav istočni deo neba. Kod kamena se Redrik osvrnuo prema nasipu. Pružni nasip je bio jarko obasjan suncem, na njemu je bila kompozicija od desetak vagoneta, ali nekoliko vagoneta je skliznulo sa šina i ležalo na boku a nasip pod njima je bio prekriven ispalom crvenom rudačom. Još dalje, prema klancu, severno od kompozicije, vazduh je nad šinama mutno treperio i prelivao se, i povremeno su se u njemu pojavljivale i gasnule malene duge. Redrik je pogledao na to treperenje, otpljunuo gotovo nasuvo i okrenuo se.

— Dalje — rekao je, i Artur okrete prema njemu nervozno lice. — Vidiš li one krpe? Ma ne tamo! Onamo, desno...

— Da — rekao je Artur.

— E, vidiš, to je bio neki tip po nadimku Dripac. Bio pa ga nema. Nije slušao starije i sad njegovi ostaci leže tamo specijalno zato, da bi pokazali pametnim ljudima put. Odmeri dva prsta desno od tog Dripca... Jesi li? Imaš orijentir? Otprilike tamo, gde je vrbak malo gušći... Kreći u tom pravcu.

Sad su išli paralelno sa nasipom. Sa svakim korakom vode je pod nogama bilo sve manje i uskoro su koračali po suvoj zemlji koja se ugibala. A prema mapi ovde je močvara, pomislio je Redrik. Mapa je zastarela, Barbridž odavno ovde nije bio pa je zastarela. Ne valja. Naravno, lakše je ići po suvom, ali bolje nekako da je ovde još uvek ona močvara... Vidi ga kako špacira, pomislio je o Arturu. Kao kroz glavnu ulicu.

Artur se, očigledno, ohrabrio i sad je išao punim korakom. Jednu ruku je zavukao u džep, a drugom je mlatarao po vazduhu, kao u šetnji. Onda Redrik stavi ruku u džep, izabere jednu maticu od dvadesetak grama i, nanišanivši, pošalje mu je pravo u potiljak. Artur je jauknuo, uhvatio se rukama za glavu i pao na suvu mrtvu travu. Redrik stade nad njim.

— Eto, baš tako u Zoni prolaze neoprezni — rekao je poučnim tonom. — Nije ti ovo korzo, i nismo nas dvojica izišli u šetnju.

Artur se polako podigao. Lice mu je bilo belo kao kreda.

— Je l’ ti jasno? — upitao je Redrik.

Artur je progutao knedlu i klimnuo glavom.

— E, onda dobro. Ali sledeći put ćeš dobiti po zubima. Naravno, ako još budeš živ. Kreći!

A od njega bi mogao biti dobar stalker, pomislio je Redrik. Zvali bi ga, sigurno, Lepi Arči.

Imali smo mi već jednog «Lepog» — Lepog Diksona, danas zvanog Pacov. Jedini stalker koji je upao u «mlin za meso» i preživeo. Imao je sreće. On, naivčina, još uvek veruje da ga je to Barbridž izvukao iz «mlina». Jeste, malo sutra. Iz «mlina za meso» ne može se niko izvući... Ali izvukao ga je iz Zone, to je tačno. Izvršio Barbridž plemeniti podvig. Ali ne što je hteo, već što je morao. Njegov stil je već svima dozlogrdio, pa su mu momci tad rekli direktno: sâm bolje da se i ne vraćaš. Nekako baš pre toga je i dobio nadimak Lešinar, a u početku su ga, zbog rasta, zvali Gorila.

Redrik odjednom oseti na levom obrazu jedva primetno strujanje i odmah, bez razmišljanja, uzvikne:

— Stoj!

On ispruži ruku ulevo. Tamo se povetarac osećao još jače. Negde između njih i nasipa nalazi se «vetrometina», a možda se pruža i samim nasipom — nisu vagoneti tek tako skliznuli. Artur je stajao kao ukopan, nije se čak ni okretao.