Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Sa obe strane nasipa bila je niska gusta magla. Povremeno je naletala na šine teškim sivim pramenovima, i tada su hodali u do kolena kovitlavoj magli. Zaudarala je mokra rđa a zdesna, iz močvare, dopirao je i smrad truleži. Ništa osim magle nije se videlo, ali Redrik je znao da se s obe strane pružaju niski brežuljci sa nakupinama stenja, a iza njih u magli kriju se planine. I još je znao da će, kad iziđe sunce i nestane magle, negde levo ugledati ostatke srušenog helikoptera, a napred na pruzi vagonete, i tek tada će početi pravi posao.

Redrik je u hodu zavukao ruku između leđa i ranca i zabacio ranac naviše, da mu ivica balona sa helijumom ne žulja leđa. Teško je to đubre, kako ću sa njim da puzim? Kilometar i po četveronoške... Dobro, stalkeru, ne kukaj, znao si kako će biti. Na kraju puta čeka te pola miliona — vredi da se oznojiš. Pola miliona nije mala stvar, a? Đavola ću im dati za manje od pola miliona. I đavola ću dati Lešinaru više od trideset hiljada. A ovom klincu... njemu — ništa. Ako je matori nitkov govorio istinu, onda za klinca neće biti ništa.

Ponovo je pogledao u Arturova leđa i neko vreme škiljeći posmatrao kako ovaj lako korača preko dva praga odjednom, visok, širokih ramena a uzanih bokova, i duga crna kosa, kao u njegove sestre, poskakuje u ritmu koraka. Sam je tražio da ide, mrzovoljno je mislio Redrik. Sâm. I šta je tako zapeo? Gotovo da je zaplakao, suze su mu bile u očima... «Povedite me, mister Šuharte! Razni su me već zvali da idem sa njima, ali oni nisu nizašta, hteo bih samo sa vama. Išao bih sa ocem... ali kad on više ne može.» Redrik je naporom volje prekinuo sećanje na to. Mučno mu je bilo da razmišlja o tome i možda je zato počeo da misli o Arturovoj sestri. Prosto neverovatno: takva lepotica, a u stvari — lutka, prazna kutija, a ne žena. Kao, sećao se, dugmad na majčinoj bluzi — ćilibarska, poluprozirna, zlatasta, prosto poželiš da ih uzmeš u usta i sisaš u očekivanju nekakve izvanredne slatkoće, i on ih je uzimao u usta i sisao, i svaki put bi se strašno razočarao, i svaki put bi zatim zaboravio na to razočaranje, čak ne da je zaboravljao, nego je odbijao da veruje sopstvenom pamćenju čim bi ih samo ponovo ugledao.

A možda ga je njegov stari smišljeno poslao, pomislio je za Artura. Eno, lepo mu se ocrtava pištolj u zadnjem džepu... Ali, teško da je tako. Lešinar mene dobro zna. Zna da sa mnom nema šale.

Da sam gadan u Zoni. Ne, to je glupost. Nije on prvi koji me je molio i plakao; neki su me na kolenima preklinjali... A pištolje svi oni nose sa sobom prvi put. Prvi i poslednji. Zar će mu zaista biti poslednji put? Da, biće. Ako je njegov tatica u pravu, biće mu poslednji put. E, da; kad bi njegov tatica znao za njegovu nameru da ide u Zonu, prebio bi ga onim svojim protezama, sinčića svog od Zone izmoljenog... Redrik odjednom oseti da ispred njih ima nešto, i to nedaleko, na trideset— četrdeset metara.

— Stoj — rekao je Arturu.

Momak je poslušno stao u mestu. Refleksi su mu bili odlični — prosto se ukočio sa podignutom nogom, a zatim ju je oprezno i polako spustio na zemlju. Redrik stade pored njega.

Pruga se ovde primetno spuštala i potpuno nestajala u magli. A tamo, u magli, nečeg je bilo. Nešto veliko i nepokretno. I bezopasno. Redrik je oprezno onjušio vazduh. Da. Bezopasno je.

— Idemo — rekao je tiho, sačekao da Artur krene i pošao za njim. Krajem oka je video Arturovo lice, njegov pravilni profil, čistu kožu obraza i odlučno stisnute usne pod brcima koji su se tek formirali.

Zašli su u maglu do pojasa, onda do vrata, a posle još nekoliko sekundi pred njima se pojavio prvi vagonet.

— Dobro — rekao je Redrik i počeo svlačiti ranac. — Sedi gde stojiš. Pauza.

Artur mu je pomogao da skine ranac, a onda su seli jedan pored drugog na zarđalu šinu.

Redrik je otvorio jedan od pregradaka ranca, izvadio zamotuljak sa hranom, termos sa kafom i, dok je Artur vadio iz zamotuljka sendviče i postavljao ih na ranac, izvukao je iz unutrašnjeg džepa pljosku, odvio čep i, zatvorivši oči, popio nekoliko malih gutljaja.

— Hoćeš malo? — ponudio je Arturu. — Za hrabrost.

Artur je uvređeno odmahnuo glavom.

— Za hrabrost mi to ne treba, mister Šuharte — rekao je. — Radije ću kafu, ako dozvoljavate.

Ovde je baš mokro, zar ne?

— Jeste — složio se Redrik. Vratio je pljosku u džep, odabrao sendvič i počeo da jede. — Kad se magla raziđe videćeš da je svud okolo prava močvara. Ranije se ovuda nije moglo proći od komaraca...

Ućutao je i sipao sebi kafu. Kafa je bila vruća, jaka i slatka: sad mu je prijala čak bolje nego konjak. Kafa ga je podsetila na dom i na Gutu. Na Gutu u kućnoj haljini, tek ustalu iz kreveta, sa utisnutim tragom od jastuka na licu. Kog đavola sam ulazio u ovo, pomislio je. Pola miliona... A šta će mi tih pola miliona? Da neću i ja da kupim restoran za te pare? Pare su čoveku potrebne da ne bi mislio na njih. To je tačno. Dobro je to Dik rekao. Imam svoju kuću, imam svoj vrt, bez posla u Harmontu ne mogu da ostanem... Navukao me lešinar kô budalu...

— Mister Šuharte — odjednom se javio Artur, gledajući ustranu. — Vi stvarno mislite da ta stvar ispunjava želje?

— Koješta! — rasejano je odgovorio Redrik i ukočio se sa šoljicom podignutom do ustiju. — A otkud ti znaš po koju stvar mi idemo?

Artur se zbunjeno nasmejao, provukao rukom kroz kosu i odgovorio:

— Pa eto, dosetio sam se!... Već i ne znam, šta me je navelo na tu misao... Pa, kao prvo, ranije je otac sve vreme govorio o toj Zlatnoj kugli, a u poslednje vreme je prestao i počeo često da navraća do vas, a meni je jasno da vi niste nikakvi prijatelji, šta god otac govorio o tome... A onda, postao je nekako čudan u poslednje vreme... — Artur se opet nasmejao i zavrteo glavom, sećajući se nečeg. — A sve sam shvatio kad sam vas obojicu video kako isprobavate izvan grada ovaj mali dirižabl... — potapšao je dlanom po rancu, gde je bio spremljen mali dirižabl. — Iskreno govoreći, pratio sam vas tada i kad sam video kako podižete vreću sa kamenjem i vučete je nad zemljom, sve mi je bilo jasno. Koliko ja znam, u Zoni nije ostalo više ništa teško osim Zlatne kugle. — Artur je zagrizao sendvič, počeo da žvaće i zamišljeno rekao punih ustiju: — Ne znam samo, kako ćete je zakačiti, ona je sigurno glatka...

Redrik ga je gledao preko šolje i razmišljao koliko se oni, otac i sin, razlikuju. Nisu imali ništa zajedničko. Ni lice, ni glas, ni dušu. Lešinarev glas je promukao, neprijatan, podlački nekako, ali kada je govorio o ovome nije ga se moglo ne slušati. «Riđi — govorio je on tada, nagnuvši se preko stola — pa ostali smo samo nas dvojica, a na dvojicu dve noge i obe su tvoje... Kome da poverim, ako ne tebi? Pa to je, možda, ono najvrednije što postoji u Zoni! Neću valjda da je ostavim onim čistuncima sa njihovim automatima! Pa ja sam je našao, ja! Koliko naših je tamo usput stradalo! A našao sam je ja! Čuvao sam je za sebe; istina. Ni sad je nikom ne bih dao ali, kao što vidiš, sad više ne mogu do nje... Osim tebe — nikome je ne bih dao! Koliko žutokljunaca sam vodio sa sobom, celu školu stalkera sam otvorio, ali ne mogu oni, nisu za to... Dobro, ne moraš ti da veruješ u nju. Ti uzmi novac. Meni daj koliko hoćeš; znam da me nećeš prevariti... A ja ću, možda, vratiti noge! Noge bih mogao da vratim, razumeš?! Zona mi je uzela noge — možda će mi ih ona i vratiti...»

— Šta? — upitao je Redrik, trgnuvši se.

— Upitao sam, mogu li da zapalim jednu?

— Da — odgovorio je Redrik. — Zapali, zapali... I ja ću.

Iskapio je šolju, izvadio je cigaretu i, gnječeći je među prstima, zagledao se u maglu koja se razilazila. Budala, pomislio je. Načisto je poludeo. Noge da mu vrati Zona...