Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Guta je poklopila šerpe, uzela sa police kutiju cigareta i sela preko puta Nunana. Pogled joj je bio oboren. Nunan je brzo izvadio upaljač i pripalio joj i opet, drugi put u životu, video da joj drhte prsti, kao onda kad su Redrika osudili i kad je Nunan otišao kod nje da joj dâ nešto novca — u to prvo vreme ona uopšte nije imala novaca i nijedan od suseda u zgradi nije hteo da joj pozajmi.

Onda su se pare odnekud pojavile i to, očigledno, ne male pare, a Nunan je naslućivao i odakle, ali je produžio da dolazi, da donosi Majmunčici poslastice i igračke, sedeo je uveče sa Gutom, pio kafu i planirao zajedno sa njom budući lepši život Redrika, a onda, naslušavši se njenih jadikovki, obilazio susede i pokušavao nekako da ih urazumi, objašnjavao im, nagovarao ih i, na kraju, izgubivši strpljenje, pretio: «Pa Riđi će se kad-tad vratiti, a onda će vam polomiti sve kosti...» — ali ništa nije pomagalo.

— A kako je vaša devojka? — upitala je Guta.

— Kakva devojka?

— Ona, sa kojom ste svratili jedanput... ona plavuša.

— Ma kakva devojka. To mi je bila sekretarica. Udala se i prestala da radi kod mene.

— Trebalo bi da se oženite, Dik — rekla je Guta. — Hoćete da vam nađem nevestu?

Nunan je hteo da odgovori kao i obično: «Kad Majmunčica odraste...» — ali se na vreme trgnuo. Sad to više ne bi bilo duhovito.

— Meni treba sekretarica, a ne žena — progunđao je. — Ostavite vi vašeg riđeg đavola i dođite kod mene za sekretaricu. Pa vi ste bili odlična sekretarica. Stari Haris još uvek priča o vama.

— Kako i ne bi — reče ona. — Ruka me je bolela od šamaranja.

— Ma nije valjda?! — Nunan je odglumio čuđenje. — Vidi ti Harisa!

— Gospode! — rekla je Guta. — Nisam mogla normalno da prođem pored njega. Samo sam se plašila, da Red ne sazna.

Nečujno je ušla Majmunčica — pojavila se u vratima, pogledala na šerpe, na Ričarda, a onda je prišla majci i priljubila se uz nju, okrenuvši lice.

— Kako je, Majmunčice? — veselo je rekao Nunan. — Hoćeš čokoladu?

Izvadio je iz džepa čokoladicu u prozirnom omotu i pružio je devojčici. Ona se nije ni pomakla. Guta je uzela čokoladu iz njegove ruke i spustila je na sto. Odjednom su joj pobelele usne.

— Da, Guta — dobro je govorio Nunan — znate li da sam odlučio da se preselim? Dosadio mi je hotel. Pre svega, daleko je od Instituta...

— Ona gotovo više ništa ne razume — tiho je rekla Guta i on se prekinuo, uzeo u obe ruke čašu i stao da je besmisleno vrti u rukama.

— Vi i ne pitate, kako živimo — nastavila je ona. — I dobro je što ne pitate. Ali vi ste naš stari prijatelj, Dik, od vas nemamo šta da krijemo. A i ne može se sakriti.

— Jeste li bili kod doktora? — upitao je Nunan, ne dižući pogled.

— Da. Ništa tu oni ne mogu. A jedan je rekao... — Guta je zaćutala.

On je takođe ćutao. Nije tu bilo o čemu da se govori; nije hteo ni da misli o tome, ali odjednom mu se javila jeziva misao: to je invazija. Nije to nikakav piknik pored puta, niti poziv na kontakt, već invazija. Ne mogu da izmene nas i zato ulaze u tela naše dece i menjaju ih na svoju sliku i priliku. Gotovo da se naježio, ali tu se setio da je već čitao nešto nalik tome, nekakav petparački SF romančić, i od toga mu odmah bî lakše. Ljudima svašta pada na pamet, a u stvarnosti nikad nije onako kao što piše.

— A jedan je rekao, da ona uopšte više nije ljudsko biće — završila je rečenicu Guta.

— Gluposti — neubedljivo je rekao Nunan. — Treba da se obratite pravom stručnjaku. Obratite se Džejmsu Katerfildu. Hoćete da vam ugovorim prijem kod njega?...

— Mislite na Kasapina? — ona se bolno nasmejala. — Ne treba, Dik, hvala. On mi je to i rekao.

Izgleda, da tu nema pomoći.

Kad se Nunan ponovo usudio da podigne pogled, Majmunčice više nije bilo u sobi a Guta je sedela nepomično, usta su joj bila malko otvorena i na cigareti u njenoj ruci je rastao krivi stubić sivog pepela. Onda je on gurnuo prema njoj čašu i rekao:

— Napravite mi još jednu porciju... a i sebi napravite. Pa da popijemo.

Pepeo je pao sa cigarete, ona je pogledala gde da baci opušak i bacila ga u sudoperu.

— Zašto? — rekla je. — Ne razumem, šta smo mi kome krivi? Pa nismo mi najgori u ovom gradu...

Nunan pomisli da će ona zaplakati, ali ona nije zaplakala — otvorila je frižider, izvadila votku i sok i skinula sa police drugu čašu.

— Nemojte gubiti nadu — rekao je Nunan. — Nema na svetu ništa što se ne bi moglo popraviti.

I, verujte mi, Guta, ja imam veze, i učiniću sve što se može...

U tom trenutku on sâm je verovao u to što je govorio, i premetao je po glavi imena, veze i gradove, i već mu se učinilo kao da je za slične slučajeve već čuo, i kao da se sve srećno završilo, treba samo da se priseti gde je to bilo i ime tog doktora, ali onda se setio zašto je došao ovamo, setio se gospodina Lemhena i toga zašto se sprijateljio sa Gutom, i nije više hteo da misli ni o čemu, odagnao je od sebe sve misli, seo udobnije, opustio se i samo čekao da mu Guta dâ piće.

Tada se u hodniku začuše spori koraci, lupkanje, i odvratan, posebno ovog časa, Barbridžev glas je prounjkao:

— Ej, Riđi! Izgleda da kod tvoje Gute neko navraća... Ja to ne bih tako ostavio...

I Redrikov glas:

— Čuvaj proteze, Lešinaru. Jezik za zube. Eno ti vrata i gubi se; ja moram da večeram.

Barbridž:

— Uh, ne smem ni da se našalim...

Redrik:

— Nas dvojica smo završili sa šalom. I tačka. Gubi se, ne zadržavaj me više!

Otvorila su se vrata, glasovi su postali tiši — očigledno, izišli su i govorili na stepeništu.

Barbridž je rekao nešto u pola glasa, a Redrik mu je odgovorio: «Dosta, završili smo o tome!» Opet Barbridževo mrmljanje i oštri Redrikov glas: «Rekao sam — dosta»! Vrata su se zalupila, začuli su se brzi koraci kroz hodnik i u vratima kuhinje pojavio se Redrik Šuhart. Nunan je ustao i zakoračio mu u susret, i oni čvrsto stegoše jedan drugom ruke.

— Znao sam da si to ti — rekao je Redrik, gledajući Nunana jasnim zelenim očima. — Au, ali si se ugojio! Sigurno visiš po barovima i ločeš pivo... Oho! Pa vi se tu lepo provodite! Guta, napravi i meni porciju, treba da vas stignem...

— Nismo još ni počeli — rekao je Nunan. — Tek smo se spremali. A i ko bi od tebe pobegao!

Redrik se nasmejao, blago udario Nunana pesnicom po ramenu i rekao:

— E, pa, sad ćemo da vidimo, ko će koga stići i prestići! Idemo, idemo, nećemo sedeti ovde u kuhinji! Guta donesi nam večeru...

Redrik je otvorio vrata frižidera i sagnuo se, a kad se uspravio u ruci je držao flašu sa šarenom etiketom.

— Treba da proslavimo ovo! — rekao je. — Da dočekamo kako dolikuje našeg najboljeg prijatelja, Ričarda Nunana, koji ne napušta prijatelje u nevolji, iako od toga nema nikakve koristi.

Šteta samo što nije tu Imalin...

— Pa nazovi ga — predložio je Nunan.

Redrik je odmahnuo crvenokosom glavom.

— Nema on tamo telefon... Idemo, idemo!

Prvi je ušao u dnevnu sobu i stavio bocu na sto.

— Slavićemo, tata! — rekao je nepomičnom starcu. — Ovo je Ričard Nunan, naš prijatelj! Dik, ovo je moj otac, Šuhart-stariji...

Ričard Nunan se u mislima sav skupio od jeze, istovremeno razvlačeći usta u širok osmeh, pozdravljajući rukom i obraćajući se kopiji:

— Drago mi je, mister Šuharte. Kako ste?... A mi se već znamo, Rede — obratio se Šuhartu— mlađem, koji je tražio čaše u baru. — Jednom smo se već videli; istina, nakratko...

— Sedi — rekao mu je Redrik, pokazujući glavom fotelju preko puta starca. — Ako mu se obraćaš — govori glasnije; on skoro ništa ne čuje. — Stavio je čaše na sto, odvio zatvarače flaša i rekao Nunanu: — Sipaj. Tati samo malo, tek na dno...