Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Nunan je bez žurbe sipao piće u čaše. Starac je sedeo sve u istoj pozi, gledajući u zid. I uopšte nije reagovao kad mu je Nunan primakao čašu. A Nunan se već sasvim pribrao i prihvatio igru. To je bila igra, strašna i žalosna. Igru je započeo Redrik, a on se uključio u nju, kao što se celog života uključivao u tuđe igre, i strašne, i žalosne, i sramne, i divlje i mnogo opasnije nego što je ova. Redrik je podigao svoju čašu i rekao: «Da popijemo?» I Nunan je sasvim prirodno pogledao starca, a Redrik je kucnuo svojom čašom Nunanovu i rekao: «Pijmo, pijmo...» Onda je Nunan opet prirodno klimnuo i nasmešio se, pa su ispili.

Redrik je, blistavih očiju, govorio veselo i pomalo izveštačeno:

— Gotovo je! Zatvor mene više neće videti. Kad bi ti znao, kako je lepo kod kuće! Para imam, i već sam bacio oko na jednu kuću, sa vrtom, kao kod Lešinara Barbridža... Znaš li da sam hteo da se odselim odavde? To sam u zatvoru odlučio. Šta da sedim u ovoj smrdljivoj palanci? Nek’ ide sve do đavola, a ja lepo odoh odavde. Kad tamo, dok sam ja sedeo u zatvoru, zabranili iseljavanje! Šta, da nismo postali zarazni za ove dve godine?...

On je govorio i govorio, a Nunan je klimao glavom, pijuckajući viski i ubacujući saosećajne psovke i retorička pitanja, a onda je počeo da ispituje Redrika o kući — gde je, kakva je, koliko košta? — i ušao u spor sa Redrikom. Nunan je dokazivao da je kuća skupa i na lošem mestu, izvadio je beležnicu, počeo da je lista i da čita adrese napuštenih kuća koje će vlasnici prodati u bescenje, a ni opravka ga neće koštati ništa ako preda molbu za iseljenje, bude odbijen pa onda zatraži kompenzaciju.

— Vidim, već si počeo da se baviš i nekretninama — rekao je Redrik.

— Ja se bavim svime pomalo — odgovorio je Nunan i namignuo.

— Znam, čuo sam za tvoje poslove!

Nunan je iskolačio oči, stavio prst na usne i pokazao glavom prema kuhinji.

— Mani se, svi znaju za to — rekao je Redrik. — I šta ima veze — novac ne smrdi! Sad sam to i ja dobro shvatio... A šta si odabrao Koščatog Kaćušu za upravnika — umro sam od smeha kad sam to čuo! Pustio si lisicu u kokošarnik... Pa on je psihopata; znam ga odavno!

Uto je starac lagano, drvenim pokretom, kao ogromna lutka, podigao ruku sa kolena i sa drvenim treskom spustio je na sto pored svoje čaše. Ruka je bila tamnoplavičasta, skvrčeni prsti su je činili nalik kokošijoj kandži. Redrik je ućutao i pogledao ga, promenivši se u licu i Nunan je sa najvećim zaprepašćenjem ugledao na tom rošavom, grabljivom licu pravu, istinsku ljubav i nežnost.

— Pij, tata, pij — nežno je rekao Redrik. — Samo malo, za zdravlje... Ništa se ti ne sekiraj — rekao je u pô glasa Nunanu i zaverenički namignuo. — Već će on stići do te čaše...

Gledajući ga, Nunan se setio kako je bilo kad su Bojdovi laboranti došli po ovu kopiju.

Laboranata je bilo dvojica, krupni, snažni sportski tipovi, i bio je tu lekar iz gradske bolnice sa dvojicom bolničara, takođe krupnim i snažnim ljudima, naviknutim da tegle nosila i smiruju ludake.

Posle je jedan od laboranata ispričao da «onaj riđi» u početku kao da nije shvatio o čemu je reč, pustio ih je u stan, dao da vide oca i verovatno bi starog tako i odneli, zato što je Redrik, izgleda, verovao da ga voze u bolnizu na lečenje. Ali oni mamlazi bolničari, koji su za vreme razgovora stajali u hodniku i gledali Gutu dok pere prozore u kuhinji, uzeli su starca, kad su ih pozvali, kao kladu — povukli su ga i ispustili na pod. Redrik se razljutio ali uto je istupio lekar, još veći mamlaz, i počeo detaljno da objašnjava šta će biti sa starim. Redrik ga je slušao minut ili dva, a onda je bez ikakvog upozorenja eksplodirao kao atomska bomba. Laborant koji je to pričao ni sam ne zna kako se našao na ulici. Riđi đavo je bacio niz stepenice svu petoricu — bukvalno nijedan nije sišao svojim nogama. Svi su oni, po rečima laboranta, izleteli iz zgrade kao đulad iz topa. Dvojica su ostali na pločniku onesvešteni, a ostale je Redrik jurio četiri kvarta, posle čega se vratio do institutskog vozila i porazbijao mu sva stakla, pošto šofera odavno u njemu nije bilo, on je zbrisao čim je video šta se događa sa onom petoricom...

— Tu, u jednom baru, pokazali su mi novi koktel — govorio je Redrik, sipajući viski. — Zove se «Veštičje pihtije»; posle ću ti to napraviti, kad večeramo. To ti je, burazeru, takva stvar da je opasno po život ako se pije na prazan stomak; ruke i noge se oduzmu od samo jedne čaše... Sviđalo se to tebi ili ne, ali večeras ćemo proslaviti tvoju posetu. Setićemo se starih dobrih vremena, setićemo se «Boržča»... Jadni Erni još uvek sedi u zatvoru, znaš? — Ispio je viski, obrisao usne nadlanicom i upitao nemarno: — A u Institutu se još nisu prihvatili «veštičjih pihtija»? Znaš, ja sam malo zaostao od najnovijih dostignuća u nauci...

Nunan je dobro znao zašto Redrik skreće razgovor na tu temu. Pljesnuo je dlanom po nozi i rekao:

— Hej, pa ti i ne znaš šta je sve bilo sa tim «veštičjim pihtijama»! Jesi li čuo za Kariganovu laboratoriju? To ti je jedna privatna firma... E, oni su dobili jedan kontejner sa «veštičjim pihtijama»...

Nunan je ispričao o katastrofi, o skandalu, o tome kako nisu našli krivca ni utvrdili kako je firma došla do kontejnera, a Redrik je slušao tobože rasejano, coktao jezikom, klimao glavom, a onda odlučno sipao još viskija u čaše i rekao:

— Tako im i treba; dobili su šta su tražili...

Pili su. Redrik je pogledao «tatu», mišići na licu mu opet zaigraše, on pruži ruku i primakne čašu bliže skvrčenim prstima, i prasti se odjednom razdvojiše i opet skupiše, ščepavši čašu.

— Tako će biti brže — rekao je Redrik. — Guta! — povikao je. — Hoćeš li nas još dugo mučiti glađu?... To se ona zbog tebe trudi — objasnio je Nunanu. — sigurno sprema tvoju omiljenu salatu, sa sipama, video sam da ih je odavno kupila... A inače, šta se radi u Institutu? Jeste li pronašli nešto novo? Priča se da sad tamo sve obavljaju automati, samo malo šta pronalaze u Zoni...

Nunan je uzeo da priča o Institutu, i dok je on govorio kod stola se pored starca-kopije nečujno stvorila Majmunčica, stajala tako, spustivši ne sto dlakave ručice, a onda se odjednom sasvim prirodnim detinjim pokretom priljubila uz starca i spustila glavu na njegovo rame. A Nunan je, nastavljajući da blebeće, pomislio, gledajući u ta dva čudovišna izdanka Zone: gospode, šta još neće biti?! Šta još treba da nam se desi, da bismo se najzad trgli? Zar nam je i ovo malo?... A znao je, da je malo. Znao je, da milijarde ljudi ništa o svemu tome ne znaju i neće da znaju, a ako i saznaju, zgražavaće se desetak minuta i opet će se vratiti običnim, svakodnevnim brigama. Treba da odem odavde, pomislio je besno. Do đavola sa Barbridžem, do đavola sa Lemhenom... do đavola sa ovom od boga prokletom porodicom!...

— Šta zuriš tako u njih? — poluglasno je upitao Redrik. — Ne brini se, to njoj ništa ne škodi. Čak naprotiv — kažu da od njih znači zdravlje...

— Da, čuo sam — rekao je Nunan suvog grla i ispraznio čašu.

Ušla je Guta, rekla Redriku da postavi tanjire i stavila na sto veliku srebrnu činiju sa Nunanovom omiljenom salatom.

I tada je starac, kao da se neko probudio i povukao njegove konce, jednim pokretom podigao čašu i istresao sadržinu u otvorena usta.

— E, svaka čast! — rekao je Redrik oduševljeno. — E, što ćemo da se napijemo!

Tokom noći se toplota izgubila, a pred zoru je u dolini postalo već sasvim hladno. Išli su pružnim nasipom, gazeći po istrunulim pragovima između zarđalih šina, i Redrik je gledao kako na kožnoj jakni Artura Barbridža blistaju kapi zgusnute magle. Momak je koračao lako i veselo, kao da za njima nije bila teška i naporna noć od koje je još i sad podrhtavala svaka žilica, dva jeziva sata na mokrom vrhu golog brežuljka, koje su proveli u mučnom polusnu, priljubivši se leđima jedan uz drugog radi topline i čekajući da otpuzi bujica «zelenila» koja je tekla s obe strane brežuljka i gubila se u jaruzi.