Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Стој! — продерао се. — Иди десно! Десно од камена!

Али опет није ни сам могао да чује свој глас и зато се приближио Артуру, ухватио га за раме и почео му показивати руком: иди десно од камена, спусти главу. И помислио је: платићете ми за ово.

Код камена је Артур заронио, само секунд пре него што је муња ударила у његов црни врх а ужарени одломци полетели на све стране. Платићете ми за ово, понављао је Редрик, опет зарањајући и млатарајући рукама и ногама. У ушима му је затутњао нови удар грома. Убићу бога у вама за ово!

Само на тренутак се запита: ма коме ја то претим? Не знам. Али неко мора да плати, неко ће ми већ платити за ово! Сачекајте, само да стигнем до те кугле, само да је се докопам, па ћу се већ обрачунати са вама!

Кад су коначно изишли на суво, на већ врели од сунца камени одрон, заглушени, изврнути наопачке, тетурајући и хватајући се један за другога да не падну, Редрик угледа пропали камион који је лежао на осовинама и нејасно помисли да би се ту, код камиона, могли одморити. И они се завукоше у сенку.

Артур је легао на леђа и непослушним прстима покушавао да раскопча јакну, а Редрик се наслонио ранцем о страницу камиона, обрисао руке о камење и посегнуо под јакну за пљоском.

— И ја... — проговорио је Артур. — Дајте и мени, мистер Шухарте!

Редрик се зачудио, како тај клинац одједном има громки глас, отпио, затворио очи па пружио пљоску Артуру. Готово је, помислио је уморно. Прошли смо. И ово смо прошли. А сад ћемо да видимо.

Мислите, да ћу вам заборавити ово? Не, све ја памтим. Мислите, да ћу вам рећи хвала што се нисам удавио? Какво хвала! Сад сте готови, је л’ вам јасно? Ништа нећу оставити као што је било. Сад ја одлучујем. Ја, Редрик Шухарт, при здравој свести и памети, одлучиваћу све и за све. А сви ви остали, лешинари, керови, дошљаци, мршави, квотерблади, паразити, зеленаши, промукли, са лептир-машнама, у униформама, чистунци, са актовкама, са говоранцијама, са племенитим поступцима, послодавци, са вечним акумулаторима, са вечним моторима, са «ветрометинама», са лажним обећањима — доста је, доста сте ме вукли за нос, целог живота сте ме вукли за нос, а ја, будала, хвалио сам се како ја радим само оно што сâм хоћу, а ви сте све климали главама и домигивали се, и вукли ме за нос, повлачили ме по крчмама и затворима... Доста је било! Он свуче ремење ранца и узе из Артурове руке пљоску.

— Појма нисам имао — рекао је Артур. — Нисам могао ни да замислим... Знао сам да нас могу чекати ватра, смрт, али овакво нешто!... Како ћемо се вратити?

Редрик га није слушао. То, што говори овај човек, више није ни од каквог значаја. Није ни раније имало значаја, али раније је он барем био човек. А сад... отварач који говори. Нека га, нек’ прича.

— Кад бих могао да се умијем... — Артур се забринуто освртао. — Барем лице да оперем.

Редрик расејано баци поглед на њега, угледа слепљене праменове косе, умазано полуосушеном слузју лице са траговима од прстију, читавог Артура, покривеног скорелим блатом и не осети ни сажаљења, ни раздражености, ништа. Отварач који говори. Окренуо се. Испред њих се пружала туробна површина, налик напуштеном градилишту, засута оштрим шљунком, запрашена белим каменим прахом, обасјана заслепљујућим сунчевим зрацима, неиздрживо бела, врућа, зла и мртва. Супротни крај рудокопа видео се већ и одавде — такође заслепљујуће бео. Са ове даљине горња ивица је изгледала потпуно равна а усек вертикалан, а ближи крај је био окруњен крупним стенама, и пут наниже у јаму рудокопа је био тамо где се међу стенама црвенела кабина огромног багера. То је био једини и последњи оријентир. Требало је ићи право на њега, ослањајући се само на срећу.

Артур се одједном придигао, завукао руку под камион и извадио оданде зарђалу конзерву.

— Погледајте, мистер Шухарте — рекао је, живнувши. — Ово је, сигурно, отац оставио... Има их још.

Редрик не рече ништа. Боље ти је да ћутиш, помисли равнодушно. Боље ти је да ми сад не спомињеш свог оца. А уосталом, сад је свеједно... Устао је и застењао од бола, зато што му се одећа залепила за тело, за опечену кожу, и сад се тамо, под одећом, нешто болно откидало, као запечени завоји са ране. Артур је такође устао и такође застењао, јаукнуо и паћенички погледао Редрика. Видело се: хтео би да се пожали — а не сме. Само је рекао жалосним гласом:

— Могу ли још један гутљај, мистер Шухарте?

Редрик врати у џеп пљоску коју је држао у руци и рече:

— Видиш оно црвено међу стенама?

— Видим — одговорио је Артур загрцнувши се и узимајући дах.