Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Право на њега. Крећи.

Артур се, стењући, покренуо, покушао да исправи рамена али се само болно искривио. Онда се осврнуо и рекао:

— Бар мало да се умијемо... Све се залепило.

Редрик је ћутке чекао. Артур га безнадно погледа, климне и закорачи, али се одмах заустави.

— Ранац — рекао је. — Заборавили сте ранац, мистер Шухарте.

— Напред! — наредио је Редрик.

Није хтео да објашњава, није хтео да лаже, а и зашто би? Артур ће ићи и овако. Шта му је друго остало И Артур је пошао. Затетурао се, погрбљен, вукући ноге, покушавајући да скине са лица потпуно скорелу прљавштину, поставши мали, јадан, као покисло напуштено куче. Редрик је кренуо за њим и чим је изишао из сенке сунце га је заслепило, и он је заклонио очи дланом, жалећи што није понео тамне наочаре.

Од сваког корака дизао се облачић беле прашине, прашина је падала на чизме и неиздрживо смрдела — не, то је од Артура заударало, просто се није могло ићи за њим. Тек на крају Редрик схвати да смрад долази највише од њега самог. Смрад је био одвратан, али некако познат — то је био онај смрад који је испуњавао улице града у данима кад га је северац доносио од фабричких димњака. А допирао је и од оца, кад би се овај вратио са посла, огроман, мрачан, са поцрвенелим јаросним очима, и Редрик би се журно завлачио у најдаљи угао и гледао одатле како отац скида и баца у мајчине руке прљаву јакну, како свлачи са огромних ногу огромне изношене чизме, гура их под вешалицу и само у чарапама шљапка у купатило под туш и тамо дуго хукће, бучно се пљуска по голом телу, лупа у купатилу, гунђа нешто за себе, а онда се продере на сав глас: «Марија! Да ниси заспала?!» Морао је сачекати док се отац окупа, седне за сто где га већ чека флаша, дубоки тањир са густом супом и конзерва кечапа, сачекати да поједе супу и прихвати се меса са пасуљем, и тек онда је могао изићи из свог ћошка, успентрати му се на колена и питати којег мајстора и којег инжењера је данас удавио у сумпорној киселини...

Све унаоколо је било врело од сунца, врућина и умор стварали су му вртоглавицу, опечена кожа се затезала и пуцала, и чинило му се да кроз несвестицу која га савладава она виче и моли за мировање, воду, свежину. Успомене затрте до непрепознатљивости будиле су се у уморном мозгу, котрљале су се једна преко друге, заклањале једна другу, мешале се једна са другом, мешале се са белом ужареном стварношћу која му је треперила пред полузатвореним очима, и све су биле горке, и све су изазивале јад или мржњу. Покушавао је да се умеша у тај хаос, настојао је да извуче из прошлости неку пријатну слику, осећање нежности или радости, извлачио је из дубина памћења свеже насмејано лице Гуте, још као девојке, жељене и недодирљиве, и оно се појавило на трен, али се одмах почело и губити под рђом, изобличило се и преобразило у јадно, обрасло грубом црвенкастом длаком лице Мајмунчице; присиљавао се да дозове у сећање Кирила пуног оптимизма, његове брзе, самоуверене покрете, његов смех, глас који је обећавао невиђена предивна места и времена, и Кирил се појављивао пред њим, а онда би блеснула на сунцу сребрнаста паучина и више нама Кирила а у Редриково лице зуре без трептања анђеоске очи Промуклог Хјуа, и његова крупна бледа шака одмерава порцулански контејнер... Некакве мрачне силе у његовој свести лако су савладавале баријеру воље и уништавале оно мало лепог што је задржало његово сећање, и већ му се чинило да уопште ничег лепог није ни било, већ само одвратне, прљаве њушке...

И све време док су се ројиле те успомене он је остајао сталкер. Не размишљајући, не памтећи, несвестан тога у потпуности, он је ипак запажао да слева, на сигурној удаљености, над гомилом старих дасака, лебди један «весели дух», али миран, истрошен, сасвим безопасан; а здесна је дунуо лаки ветрић и после још неколико корака био је сигуран да је то равна, вишекрака као морска звезда «ветрометина» — далеко, исто безопасно — а у њеном центру спљескана птица, ретка ствар, птице ретко залећу у Зону; па како поред стазе леже две бачене «празне кутије» — очигледно, Лешинар их је бацио у повратку, страх је надвладао похлепу... Све је то Редрик запажао и требало је да погрбљени Артур само на корак скрене са правца — Редрикова уста су се сама од себе отварала и узвик упозорења је сам од себе излетао из њих. Машина, помислио је. Направили сте машину од мене... А стене на ивици рудокопа биле су све ближе и већ су се могле видети необичне шаре од рђе на црвеном крову кабине багера.

Глуп си ти, Барбриџу, мислио је Редрик. Лукав а глуп. Како то да си ми поверовао? Па познајеш ме одмалена, требало би да ме знаш боље од мене самог. Остарио си, ето шта. Оглупавео.