Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Артур је јурио надоле, срећно поскакујући, плешући у трку, бела прашина се дизала и остајала иза њега и он је нешто викао на сав глас, звонко, весело, свечано — као песму или као заклетву — и Редрик је помислио да се то сигурно први пут у овај рудокоп спуштају тако, као на празник. Он у почетку није слушао шта узвикује тај отварач који говори, а онда у њему као да се укључило неко дугме, и он зачу:

— Срећу за све!... Бесплатно!... Колико год ко хоће!... Сви нека дођу овамо!... Има довољно за све!... Свима нека буде добро!... Бесплатно!... Срећа!... Бесплатно!...

А онда је одједном заћутао као да му је нека огромна рука набила чеп у уста. И Редрик виде како га је прозирна смрт, притајена дотле у сенци кашике багера, дохватила, подигла у ваздух и лагано уврнула, као што домаћице уврћу опрано рубље цедећи воду. И још је Редрик видео како се једна од прашних чизама отргла са трзаве ноге и полетела високо над рудокопом. Онда се окренуо и сео. У глави ниједне мисли и уопште као да није осећао себе. Свуд око њега тишина, а посебно тихо је било иза његових леђа — доле, на путу. Онда се сетио пљоске са коњаком, аутоматски, као да је дошло време да се узме редовни лек. Одвио је чеп и почео да пије малим, шкртим гутљајима, и први пут у животу је пожелео да има не коњак, већ обичну хладну воду...

Прошло је неко време и у глави му се почеше појављивати мање-више јасне мисли. Ето, готово је, помислио је тупо. Пут је отворен. Могао би већ сад да крене, мада, наравно, боље је да сачека још мало. «Млинови за месо» умеју да изненаде. А ионако треба да се размисли. Посао на који нисам баш навикао, ето у чему је проблем. Шта значи то «мислити»? Мислити значи заварати, измигољити се, одблефирати, вртети неког око малог прста — али ништа од тога не одговара ситуацији у којој сам сад...

Добро, моја ћерка, па отац... И да плате за све, срце да им ишчупам, да се нагутају гована као што сам ја... Не, све то није то, Риђи... Односно, јесте, али шта то заправо значи? То су псовке, а не мисли и жеље. Шта ја заиста желим? Он се одједном охладио од неког страшног предосећања и, прескочивши одједанпут неколико фаза у размишљању, строго наредио себи: ево како, Риђи, нећеш отићи одавде док не смислиш нешто паметно, ако треба црћи ћеш поред те кугле, испећи ћеш се на сунцу или умрети од глади, али нећеш отићи...

Господе, па где су ми речи, где су ми мисли? Он се снажно удари шаком по глави. Целог живота нисам истински размишљао! Чекај мало, сећам се да је Кирил говорио нешто... Редрик је грозничаво копао по меморији, израњале су неке речи, познате и полупознате, али све то није било оно право, јер нису речи оно што му је остало од Кирила — остале су неке нејасне представе, веома лепе, али и потпуно нереалне...

Подлост, подлост... И опет су ме насамарили, оставили су ме овде без језика, гадови...

Тикван!... Одувек сам био тикван, и ништа се нисам променио... То тако не сме бити! Је л’ ти јасно?

Тако се даље не сме живети. Човек је рођен да би мислио (ах, ево га, најзад, Кирил). Али кад ја не верујем у то. Раније нисам веровао, сад исто не верујем, а због чега је човек рођен — појма немам. Родио се па је рођен. Храни се како ко најбоље може. Нека ми сви будемо здрави, а они нека сви цркну. Ко смо то ми? И ко су то они? Како се ту снаћи? Ако је мени добро — Барбриџу је лоше, ако је Барбриџу добро — Цвикерашу је лоше, ако је Промукломе добро — свима је лоше, а и њему самом се лоше пише само што он, будала, мисли да ће се некако у последњи час извући... Господе, какав је то хаос! Ја целог живота ратујем са капетаном Квотербладом, а он је целог живота ратовао са Промуклим и од мене је тражио само једно — да напустим сталкерство. Али како сам могао да напустим сталкерство, кад треба хранити породицу? Да се запослим? Али ја нећу да се запослим и да радим за вас, мука ми је од вашег посла; можете ли ви то да разумете? Ја о томе имам своје мишљење: ако човек ради код вас, он увек ради за неког од вас, само је роб и ништа више, а ја сам увек хтео све сâм, хтео сам увек бити самосталан, да не зависим од вас и од вашег посла...

Испио је преостали коњак и из све снаге треснуо празном пљоском о земљу. Пљоска је одскочила, заблистала на сунцу и откотрљала се некуд, а он је одмах заборавио на њу. Сада је седео, спустивши лице у руке, и покушавао не више да схвати и смисли, већ барем да види како би требало да буде, али опет је видео само одвратне, гадне њушке... и зелембаће, флаше, гомилице прња тамо где су некад били људи, и стубиће цифара... Знао је да би све то требало уништити и желео је да све уништи, али је слутио да ће, ако се почне са тиме, на крају остати само гола и пуста земља... Од немоћи и очајања поново је зажелео да се наслони леђима и забаци главу. Устао је, махинално отресао панталоне од прашине и почео се спуштати у јаму рудокопа.