Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

А није ни чудо — целог века си радио са глупацима... И ту Редрик замисли, какво лице мора да је направио Лешинар кад је чуо да је то Артур, лепи Арчи, његов рођени син... да је у Зону са Риђим по његове, Лешинареве, ноге отишао не неки балавац којег се може успут изгубити, него његов рођени син, његов живот, његов понос... И, замисливши Барбриџево лице, Редрик се злобно насмејао, а када се Артур, изненађен, осврнуо, он му махну руком: настави, настави! — смејући се и даље. А онда опет у сећању, као на екрану, одвратне њушке... Требало би променити све. Не један или два живота, не једну или две судбине, већ сваки шраф овог проклетог поквареног света требало би променити...

Артур се зауставио на стрмој падини рудокопа, зауставио се и замро, избечивши очи и истегливши дугачки врат. Редрик приђе и стаде поред њега, али није пратио Артуров поглед.

Право пред њима у дубоку јаму површинског копа водио је пут којим су се пре много година спуштали гусеничари и тешки камиони. Десно је била заслепљујуће бела од сунца косина, а лево је та косина била неравна и у гомили камења и туцаника тамо је стајао накренути багер, огромна кашика је пала и зарила се у ивицу пута. И, као што се могло и очекивати, ништа више се није видело, осим што су поред багера са стеновитих ивица падине висиле црне увијене леденице, као дебела сплетена ужад, и мноштво црних мрља видело се у прашини, као да су по њој просули мастило. То је све, што је од њих остало — чак се не може ни рећи, колико их је ту било. Можда је свака мрља — један човек, једна жеља Лешинара Барбриџа. Ено она — то је кад се Лешинар жив и здрав вратио из подрума старе фабрике. А она, мало даље — то је Лешинар без тешкоћа изнео из Зоне «живи магнет». Она црна леденица — то би могла бити лепотица Дина Барбриџ, толико неналик оцу и мајци. А она мрља — такође друкчији и од оца и од мајке Артур Барбриџ, лепи Арчи, очев понос...

— Успели смо! — узвикнуо је Артур. — Мистер Шухарте, ипак смо успели, а?

Он се раздрагано насмејао, чучнуо и обема рукама забубњао по тлу. Слепљени прамен косе на његовој глави љуљао се и тресао смешно и ружно, отпадало је са њега сасушено блато. И тек тад је Редрик подигао главу и погледао куглу. Опрезно. Плашљиво. Са тајним страхом да то неће бити оно што је очекивао — донеће му разочарање, изазваће сумњу, бациће га с неба, на које је успео да се попне кроз сву ону прљавштину...

Кугла није била златна, већ пре бакарна, црвенкаста, потпуно глатка, и мутно је поблескивала на сунцу. Лежала је испод супротног обронка рудокопа, згодно смештена међу гомилама слегнуте рудаче, и чак се одавде видело како је масивна и како је утонула у земљу.

У њој није било ничег што би разочаравало или изазивало сумњу, али такође и ничег што би уливало наду. Из неког неодређеног разлога је помислио да она мора бити шупља и да је сигурно топла од сунца. Међутим, кугла очигледно није сијала изнутра и очигледно није могла да лебди и плеше у ваздуху, као што се могло чути у причама о њој. Кугла је лежала тамо где је пала. Можда је испала из неког огромног џепа или се откотрљала и загубила у игри некаквих дивова; она није била постављена овде него је просто лежала, баш као «празне кутије», «наруквице», «батерије» и друго смеће које је остало на земљи после Посете.

Истовремено, у њој је ипак нечег било, и чим дуже ју је Редрик гледао постајало му је јасније да му је пријатно да је гледа и да осећа жељу да јој приђе, опипа је, пређе руком по њеној површини; однекуд се јави мисао да би сигурно било лепо сести поред ње, а још лепше — наслонити се леђима о њу, забацити главу и, затворивши очи, утонути у мисли, у сећања, или просто задремати, отпочинути...

Артур је поскочио, повукао патент на јакни, свукао ју је и бацио под ноге, подигавши облачић беле прашине. Нешто је викао, правио гримасе и махао рукама, онда је ставио руке на леђа и заплесао и најзад појурио, пресрећан, путем надоле у рудокоп. Није више ни погледао на Редрика, заборавио је и на њега и на све на свету — јурио је да испуни своје жеље, ситне жеље тихог и финог школарца, балавца који у животу није видео никакав новац осим такозвани џепарац, клинца који је добијао батине ако би се по повратку кући од њега осећао алкохол, а од којег су хтели да направе чувеног адвоката, у перспективи — министра, а у најдаљој перспективи, наравно — председника... Редрик је, шкиљећи упаљеним очима због заслепљујућег сунца, ћутке гледао за њим. Био је миран и хладан, знао је шта ће се сад десити и знао је да ће морати да скрене поглед, али засад се још могло гледати и он је гледао, не осећајући ништа нарочито, једино што му се негде дубоко унутра покренуо неки црвић и завртео шиљатом главицом.