Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Сунце је пекло, у очима су се појављивале црвене мрље, ваздух на дну копа је треперио и од тог треперења се чинило да кугла поскакује у месту као бова на таласима. Прошао је поред кашике багера дижући ноге високо и пазећи да не нагази оне црне мрље, а онда, вукући ноге кроз прашину, кренуо укосо преко читавог рудокопа до кугле која је треперила у врелини. Прекрио га је зној и једва је дисао од врућине а истовремено се најежио и тресла га је дрхтавица као од зиме, и под зубима му је шкрипала ситна прашина. И више није ни покушавао да мисли, само је говорио о себи са очајањем, као молитву: «Ја сам животиња, видиш и сâм. Ја немам речи, нису ме научили речима; не умем да мислим, нису ми дали да научим мислити. Али ако си ти заиста такав... свемогућ, свезнајућ... схватићеш све и сам. Погледај у моју душу, а ја знам да је тамо све што ти треба. Мора бити. Душу никад и никоме нисам продавао! Она је моја, људска! Извуци сâм из мене шта желим — па не може бити да желим неко зло!... Нека је све проклето, ничег не могу да се сетим, осим оних његових последњих речи:

«СРЕЋУ ЗА СВЕ БЕСПЛАТНО И ДА СВИМА БУДЕ ДОБРО!»

Десило се тако да је филм «Сталкер» постао класика филмске уметности, добро знан ваљда свим познаваоцима филма у свету, а роман «Пикник поред пута» по чијим мотивима су сами писци, браћа Стругацки, направили сценарио за тај филм, остао је некако затворен у уском кругу бољих познавалаца СФ жанра. Сад, након читања романа, читалац који је већ видео чувеног «Сталкера» може да упореди ова два дела. То су заиста двадела; сталкер Редрик Шухарт једва је препознатљив у сталкеру из филма. Филм се бави само једним одласком у Зону а роман обрађује практично цео сталкеров живот и објашњава Зону не као геополитички феномен већ на «обични» СФ начин, као зону посете ванземаљаца, област планете Земље где се наша стварност сударила са њиховом или — место где су они свратили на пикник не обраћајући пажњу на мраве и осталу месну фауну?... Читаоцу романа који је био и гледалац филма намеће се још један закључак: филм је направљен изванредно скромно, без специјалних ефеката и филмских трикова који би морали бити примењени да су аутори хтели направити филм пороману. Можемо лако замислити како би изгледао филм по роману да је снимљен у америчкој продукцији. Али један од најбољих руских режисера Андреј Тарковски и браћа Стругацки као да су склопили договор: снимити филм са малим буџетом, не акциони него пре психолошки, и постићи успех. Тако је и било.

Аркадиј Натанович Стругацки рођен је 1925. године (умро 1993), а Борис Н. Стругацки 1933. — дакле, њихово рођење и добар део стваралачког живота пада у време када је научна фантастика у СССР-у била, привидно зачуђујуће а заправо сасвим логично, изразито фаворизована. Наиме, стаљинистичком режиму и онима који су наследили његову инерцију није одговарала реалистичка књижевност која ће описивати обичну, значи умногоме незадовољавајућу па и страшну свакодневицу, него таква која ће говорити о недалекој идеалној комунистичкој будућности. У таквој будућности на Земљи више никаквих идеолошких сукоба нема, већ Земљани одлазе и помажу потлаченим класама на другим планетама да и они остваре утопију тобоже остварену «код нас». Најпознатији представник такве научне фантастике је «Аелита» Алексеја Толстоја, као што је његов «Хиперболоид инжењера Гарина» сјајан представник сличне врсте романа, у којима на Земљи долази до разрачунавања са последњим остацима капитализма. Опростиво је браћи Стругацкима што су у неколико својих романа остали у оквиру прве омиљене теме — помагање заосталим ванземаљским друштвима — начинивши ипак озбиљан квалитативан помак. Њихов роман са таквом темом «Тешко је бити бог» (двапут преведен код нас и екранизован на Западу) у једној анкети у Совјетском Савезу проглашен је за најбољи дотад објављени совјетски научно-фантастични роман.

Већ својим првим делом, причом «Споља» (1958), Аркадиј и Борис Стругацки најавили су да њихово стваралаштво неће ићи добро утабаним путем совјетске научне фантастике. У сибирску тундру спуштају се аутоматске летелице — ванземаљска извидница, на људске покушаје ступања у контакт не реагују и одлећу изненада како су и дошли. Дакле, мотив неуспелог првог контакта, у совјетској научној фантастици практично сасвим нов, а и у светској не тако чест. Објашњење за ову различитост у односу на осталу совјетску фантастику, као и објашњење за успешан заједнички рад (опет, редак у СФ-у) једноставно је. Млађи брат Борис завршио је Механичко-математички факултет Лењинградског универзитета, дипломирао на Одсеку за астрономију и до 1965. радио у Пулковској опсерваторији. Старији брат Аркадиј завршио је Војни институт страних језика у Москви и извесно време преводио, углавном научну фантастику, са јапанског и енглеског. Дакле, код Стругацких је дошло до споја природних и друштвених наука, а Аркадијево познавање светске научне фантастике (наравно, већину прочитаних дела у СССР-у није могао да преводи, то јест објављује) омогућило је Стругацкима стварање сопственог стила на темељима истовремено и светске и совјетске научне фантастике, али и руске гогољевске фантастике и сатире. Све ово довело је до стварања импозантног броја дела, претежно романа. Од 1960. до 1962. објављена су четири романа: «Планета пурпурних облака», «Пут на Амалтеју», «Стажери»