Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

И најзад, чему нас води овај роман, као и сви слични? Пратећи историју «посећеног» града Хармонта, за којег није јасно да ли се налази на тлу В.Британије, Канаде или негде другде (из текста је јасно толико да није у Европи нити у САД), пратећи живот сталкера Шухарта (реч «сталкер» изведена је од глагола «то сталк» — прикрадати се, ловити или тражити нешто прикрадајући се) уз управо маестралну карактеризацију његовог лика, развоја, мотивације, колебања и предомишљања приликом дејстава, долазимо до главног — Златне кугле, машине за испуњавање жеља. Све оно раније — обиље невероватних фантастичких идеја, све до оспоравања логике и статистичке вероватноће или «перпетуум мобила» (мада, нико у роману и не доказује да је то прави перпетуум мобиле — тај прстен који се незаустављиво врти свакако користи људима непознату енергију коју црпи из самог себе или из околног простора) — све је то неважно пред машином за испуњавање (тобоже) свих жеља која је сталкерима постала некакав алтернативни Бог или чак замена за Бога. «Али ако си ти заиста такав — мисли Шухарт — свемогућ, свезнајућ... схватићеш све и сам. Погледај у моју душу, а ја знам да је тамо све што ти треба.»

Последња Шухартова нада, Златна кугла, Бог или ванземаљци од којих очекујемо спас... али прво треба да успоставимо контакт са њима — а како ћемо разумети «њих» ако не разумемо ни сами себе? И то је оно што нам поручују сви писци СФ романа о неуспелим контактима са (још увек хипотетичким) ванземаљцима: споразумејмо се прво међусобно. Контакт са њима не може бити остварен или, ако је и дошло до некаквог контакта, он не може бити задовољавајућ за нас, а тим више ни за њих, ако смо овакви какви смо. И онда нам постаје јасно шта се дешава са Шухартом који је искрено, целим својим бићем пожелео «срећу за све бесплатно и да свима буде добро», и шта се дешава са светом којем је Шухарт то пожелео. Не дешава се ништа. Свет је остао, остаје, остаће какав је био — док не зажелимо сви, или бар већи део човечанства, исто то и док не почнемо, без позивања у помоћ богова или ванземаљаца, сами да радимо озбиљно на томе.

А. Л. 2000.

Панацеја (грч.) — тобожњи лек за све болести. (Прим. прев.)

Алузија на Откривење Јованово, 6-а глава (Прим. прев.)

Брандмауер (нем.) — зид ватробран. (Прим. прев.)