Вукао сам га као свог најрођенијег, није ми уопште падало на памет да га оставим, заборавио сам на ћерку, заборавио сам да ми је он потребан као отварач... И шта испада? Испада, да сам ја стварно добар момак. То ми и Гута каже, и покојни Кирил је говорио, и Ричард нешто слично лупета... Нашли сте добричину! Остави се тога, рекао је он себи. Никаква доброта овде ти није потребна. Прво треба мислити, па тек онда радити. Оно нека ти је први и последњи пут, јасно? Добричина... Морам сачувати Артура за «млин за месо», хладно и јасно је помислио. Овде се све може проћи осим «млина за месо».
— Стој! — наредио је Артуру.
Пред њима је била удолина и Артур је стајао, збуњено гледајући Редрика. Дно удолине је било под баруштином труло-зелене боје чија је површина масно поблескивала на сунцу. Над њом се дизала пара, између брегова се згушњавала и већ на тридесетак корака се ништа није видело. А још и тај смрад.
«Смрдеће, Риђи, страшно ће смрдети, али немој да те то заустави.»
Артур је гадљиво узвикнуо и узмакао. Онда се Редрик тргнуо, журно извадио из џепа кесицу са ватом натопљеном у дезодоранс, ставио тампон у ноздрве и пружио остатак Артуру.
— Хвала, мистер Шухарте — слабим гласом рекао је Артур. — Али зар не можемо преко брега?...
Редрик га је ћутке ухватио за косу и окренуо му главу према гомили крпа на каменом одрону.
— То је био Цвикераш — рекао је. — А на другом брегу — не види се одавде — лежи Пудла. У истом оваквом стању. Јасно? Крећи.
Бара је била топла и лепљива. У почетку су ишли усправно, у води до појаса, на срећу је дно под ногама било каменито и прилично равно, али убрзо Редрик зачу познато зујање са обе стране. На левом брегу, обасјаном сунцем, ништа се није видело, али на падини здесна, у сенци, заиграше бледо— љубичасти пламичци.
— Сагни се! — наредио је кроз зубе па се сам сагнуо. — Ниже, будало! — викнуо је.
Артур се уплашено сагнуо и истог часа електрично пражњење расцепило је ваздух. Изнад самих њихових глава бесно је заплесала расцепљена муња, једва видљива на фону светлог неба. Артур је чучнуо и загњурио се до рамена. Редрик, заглушен од грома, окрете главу и виде у сенци јарко— црвену мрљу која се брзо гасила изнад стења, и делић секунде касније одјекнуо је други гром.
— Напред! Напред! — продерао се, не чујући се ни сâм.
Сада су се гегали чучећки, само са главама изнад површине баре, и при сваком удару грома Редрик је видео како се дугачка Артурова коса диже увис, и осећао је како му се хиљаду иглица зарива у лице. «Напред! — монотоно је понављао. — Напред!...» Више ништа није чуо. Једном се Артур напола окренуо према њему, и он виде избечено искошено око како га гледа, и побелеле усне како се мичу, и прљави позеленели образ. А онда су муње почеле тући тако ниско да су се морали сасвим загњурити. Зелена слузава вода испунила је уста, није се могло дисати. Редрик се придигао, хватајући устима ваздух, ишчупао из носа тампоне и одједном открио да је смрад нестао, да је ваздух пун свежег, продорног мириса озона, а пара око њих била је све гушћа, или му је то можда потамнело у очима — и више се нису видели брегови ни слева ни здесна, ништа се није видело осим сасвим улепљене, прљаве Артурове главе и жутозелене паре како се ковитла.
Проћи ћу, проћи ћу, мислио је Редрик. Није ми први пут, читавог живота сам овако у говнима, а над главом ми муње и громови; увек је тако било... И откуд овде толико гована? Да полудиш, толико гована на једном месту! То је Лешинар, помислио је бесно. То је Лешинар овуда прошао, то је за њим остало... Цвикераш је погинуо десно, Пудла лево, и све зато да би Лешинар прошао путем између њих и оставио за собом свој смрдљиви траг... Тако ти и треба, рекао је себи. Ко иде трагом Лешинара, мора бити до грла у говнима. Као да то ниси знао и раније. Сувише их је много, тих лешинара, зато је на свету све тако прљаво... Нунан је будала, каже: ти си, Риђи, нарушилац равнотеже, ти рушиш поредак, теби је у сваком поретку лоше, и у лошем ти је лоше, и у добром ти је лоше, због таквих као што си ти никад неће бити царства небеског на земљи... Идиоте један дебели! Где си ти на земљи видео добар поредак? И откуд знаш какав бих ја био у добром поретку?...
Неки камен испод његове ноге се измакао, он се оклизнуо и потпуно загњурио, а кад је изронио виде сасвим близу избезумљено Артурово лице исколачених очију и на тренутак се престрашио — учинило му се да је изгубио оријентацију. Ипак, није: одмах је схватио да треба ићи у оном правцу где се из баре диже црни врх једног камена — схватио је то иако осим тог камена ништа није видео у жутој магли.
Читать дальше