Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

После је дуго лежао, загњуривши лице и руке у хладну прљаву воду, са уживањем је удисао мочварни смрад. Сатима би тако лежао, али је натерао себе да устане; клечећи, збацио је ранац, четвороношке се вратио до Артура, који је још увек непомично лежао тридесетак корака од мочваре, вратио се и окренуо га на леђа. М-да, био је то леп дечко. Али сад је та згодна фаца изгледала као црно-сива маска од мешавине запекле крви и пепела, и неколико тренутака Редрик је са тупим интересовањем гледао уздужне бразде на тој маски — трагове од вучења по земљи. Онда је коначно устао, ухватио Артура под мишке и повукао га до воде. Артур је хроптаво дисао и повремено би зајечао. Редрик га је бацио лицем у највећу бару и спустио се у воду поред њега, поново уживајући у мокрини и свежини. Артур је загргољио, забатргао се, ослонио се на руке и подигао главу. Очи су му биле исколачене, још није дошао себи и жудно је отвореним устима хватао ваздух, загрцавао се и кашљао. Онда му се поглед разбистрио и зауставио на Редрику.

— Ху-у-у... — рекао је и одмахнуо главом, бризгајући прљаву воду. — Шта је то било, мистер Шухарте?

— Смрт је била — неразговетно је изговорио Редрик и закашљао се. Опипао је лице. Болело га је.

Нос му је био отечен, али обрве и трепавице, ма колико то било чудно, биле су на месту. И кожа на рукама је такође била читава, само је мало поцрвенела.

Артур је такође опрезно опипавао своје лице. Сада, кад је вода спрала ону страшну маску, испало је да му је лице — такође против сваког очекивања — готово нормално. Неколико огреботина, чворуга на челу, расечена доња усна, а иначе ништа посебно.

— Никад нисам чуо за такво нешто — рекао је Артур и погледао назад.

Редрик се такође осврнуо. На сивој испепељеној трави остало је много трагова и Редрик се запрепастио како је, испада, кратак био онај страшни бесконачни пут који је препузао спашавајући се од смрти. Свега неких двадесет-тридесет метара било је од једног до другог краја спаљене површине, али он је наслепо и избезумљен пузао по њој неким лудим цик-цаком, као буба у врелом тигању, и још је добро што је пузао отприлике онамо куд треба, а могао је отпузати на «ветрометину» слева, могао се и окренути па натраг... Не, није могао, помислио је љутито. То би неки жутокљунац тако могао, а ја нисам жутокљунац и уопште, да није ове будале, ништа се не би десило, мало бих се ознојио и то је све.

Погледао је Артура. Артур је фрктао умивајући се и стењао додирујући болна места. Редрик је устао и, мрштећи се од додира скореле на врелини одеће са опеченом кожом, отишао на суво и нагнуо се над ранцем. Ранац је истински страдао. Спољашње преграде су начисто изгореле, све ампуле у кутији за прву помоћ су прсле од врућине и од изгореле кутије је неиздрживо смрдело. Редрик је покушао да уклони остатке стакла и пластике, и тад зачује Артуров глас иза леђа:

— Хвала вам, мистер Шухарте! Спасили сте ми живот.

Редрик је оћутао. Који мој бих тебе спашавао. Баш ми је до тебе стало.

— А ја сам крив — наставио је Артур. — Чуо сам, кад сте ми наредили да лежим, али сам се страшно препао, а кад је припекло — сасвим сам изгубио главу. Страшно се плашим боли, мистер Шухарте...

— ‘Ајде, дижи се! — рекао је Редрик, не окрећући се. — То још није било ништа... Устај, шта си се испружио!

Он подиже ранац и увуче се у ремење, зашиштавши од бола у изгорелим раменима. Осећање је било такво, као да му је кожа на местима где је ремење притиснуло пукла. Плаши се боли... Ма да се носиш, кукавице једна!... Осврнуо се. Добро је, нису сишли са стазе. Сад они брежуљци са покојницима.

Незгодни брежуљци, стоје тамо тако оголели, а и она удолина међу њима... Нехотице је оњушио ваздух. Ах, како та одвратна удолина већ одавде смрди!

— Видиш ону удолину између брегова? — упитао је Артура.

— Видим.

— Прво на њу. Крећи.

Артур је надланицом обрисао нос и кренуо напред, шљапкајући по барама. Ћопао је и није више био онако висок и горд као раније — треснуло га је по глави и сад је ишао плашљиво, са великим опрезом.

Ето, извукао сам још једног, помислио је Редрик. Који ми је то? Пети? Шести? А сад се питам: зашто?

Ко ми је и шта ми је он? Да се нисам обавезао некоме за њега? Стварно, Риђи, зашто си га извлачио?

Замало да и сам настрадам због њега... Наравно, сад, бистре главе, знам да сам добро учинио што сам га извукао. Не могу без њега, он ми је залог за ћерку. Нисам извукао човека, спашавао сам свој минотрагач, утирач пута, отварач. Да, али тамо, на лицу места, уопште нисам о томе размишљао.