Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Шта је, сталкеру — рекао је. — Још ћемо се ми извући из овога.

Артур га је зачуђено погледао, несигурно се осмехујући. А Редрик је згужвао мастан папир од сендвича, бацио га под вагонет и прилегао на ранац, ослонивши се лактом.

— Добро — рекао је. — А ако претпоставимо, да та Златна кугла стварно... Шта би ти пожелео?

— Значи, ви ипак верујете у то? — брзо је упитао Артур.

— Није важно да ли ја верујем или не. Одговори на питање.

Одједном га је страшно занимало да чује шта би могао да тражи од Златне кугле овакав један момак, клинац још, дојучерашњи школарац, и он је са веселом радозналошћу гледао како се Артур мршти, скупља усне, баца поглед на њега и одмах крије очи.

— Па, наравно, ноге за оца... — најзад је проговорио Артур. — И да код куће све буде у реду...

— Лажеш, лажеш — добродушно рече Редрик. — Пази: Златна кугла испуњава једино скривене жеље, оне што, ако се не испуне, остаје ти само да се обесиш.

Артур Барбриџ је поцрвенео, поново бацио поглед на Редрика и истог часа оборио очи а онда поцрвенео још јаче. Редрик се смешкао гледајући га.

— Јасно ми је — рекао је готово нежно. — Добро, то није моја ствар. Задржи је за себе... — А онда се сетио пиштоља и помислио да треба рашчистити и то питање док још има времена. — Шта ти је то у задњем џепу? — упитао је незаинтересовано.

— Пиштољ — невољно је рекао Артур и угризао се за усну.

— А шта ће ти?

— Да пуцам! — рекао је Артур изазивачки.

— Мани се ти тога — строго је рекао Редрик и сео право. — Дај ми га. У Зони нема у кога да се пуца. Дај га.

Артур је хтео нешто да каже али је оћутао, завукао руку иза леђа, извадио војнички колт и пружио га Редрику, држећи га за цев. Редрик је узео пиштољ за топлу храпаву дршку, бацио га мало увис, ухватио и рекао:

— Имаш ли некакву марамицу? Дај да замотам.

Узео је од Артура марамицу, чисту, мирисала је на колоњску воду, замотао пиштољ и ставио га на шину.

— Нека засад остане овде — објаснио је. — Ако дâ бог, проћи ћемо овуда у повратку па ћемо га покупити. Можда ће нам стварно требати да се бранимо од патрола...

Артур је снажно завртео главом.

— Ма нисам га ја зато понео — рекао је са негодовањем. — Ставио сам само један метак.

Ако би... ако би, као са оцем...

— Види ти њега... — отегао је Редрик, гледајући изненађено у Артура. — Е, онда се не брини. Ако буде као са твојим оцем ја ћу те већ довући доовде. То ти обећавам... Гледај, свиће!

Магла се расејавала наочиглед. На насипу је уопште више није било, а доле и даље млечнобела магла је падала на тле и топила се; кроз њу су избијали округли накострешени врхови брежуљака, а међу брежуљцима се понегде већ видела неравна површина орошене мочваре са ретким врбаком, а на хоризонту, иза брегова, јарко-жуто блеснуше врхови планина, а небо над њима било је јасно и плаво.

Артур се осврнуо преко рамена и тихо одушевљено ускликнуо. Редрик је такође погледао. На истоку су планине изгледале црне, а над њима је пламтела добро знана ћилибарска зора — зелена зора Зоне.

Редрик је устао, отишао иза вагонета, сео стењући на насип и гледао како се она брзо гаси, зелено преплављено ружичастим, а онда се наранџасти руб сунца стао помаљати иза планине и одмах су се од брегова пружиле љубичасте сенке — све је постало оштро, рељефно, видљиво као на длану, и право пред собом, на око двеста метара, Редрик виде хеликоптер. Хеликоптер је, очигледно, пао у сам центар «ветрометине» и цела кабина је претворена у металну палачинку, само је реп остао цео, мада малко савијен, и као црна кука је штрчао између два брежуљка, а и стабилизациони пропелер је остао читав и добро се чуло како шкрипуће, љуљајући се на поветарцу. «Ветрометина» је била врло јака, није избила ни озбиљнија ватра приликом пада, и на спљоштеном металу јасно се видео црвено-плави грб краљевске војне авијације, који Редрик већ толико година није видео и скоро да је заборавио како изгледа.

Онда се Редрик вратио до ранца, извадио мапу и раширио је на стврднутој руди у вагонету.

Рудокоп се одавде није видео — заклањао га је брежуљак са поцрнелим, нагорелим дрветом на врху.

Тај брежуљак је требало обићи здесна, удолином између њега и другог брежуљка који се такође добро видео одавде: сасвим оголео, са одроњеним црвенкастим камењем низ целу падину.

Сви оријентири су се поклапали али Редрик није био задовољан. Дугогодишњи инстинкт сталкера жестоко се бунио против саме помисли, неприродне, апсурдне, да се стаза трасира између два блиска узвишења. Добро, помислио је Редрик, то ћемо још видети. На лицу места биће све јасније. Пут до те удолине је водио кроз мочвару, по отвореном и равном тако да је одавде изгледало безопасно, али, погледавши мало боље, Редрик међу хумкама разабере некакву тамносиву мрљу. Он погледа на мапу. Тамо је био уцртан крстић и грубим словима је уписано: «Дрипац». Црвена линија стазе водила је десно од крстића. Надимак му је био некако познат, али ко је био тај Дрипац, како је изгледао и кад је настрадао, то Редрик никако није могао да се сети. Сетио се, зато, нечег другог: «Боржч» пун дима, огромне црвене ручерде које стежу чаше са пићем, громки смех, разјапљене жутозубе чељусти — фантастично стадо титана и гиганата који су се скупили на појилу; једна од најживљих успомена из детињства — први долазак у «Боржч». Шта сам ја оно тада донео? «Празну кутију», ваљда. Право из Зоне, мокар, гладан, напола избезумљен, са ранцем о рамену, упао сам у ту крчму, треснуо ранац на шанк испред Ернеста, злобно се кезећи и обазирући издржао сам бујицу поруга и погрда, сачекао да Ернест — тад је он још био млад, и увек са лептир-машном — одброји зелембаће... не, тад још нису били зелембаћи, тад су новчанице још биле квадратне, краљевске, са неком полуголом женском у огртачу и уоквирену венцем... сачекао сам, пажљиво ставио новац у џеп и неочекивано за самог себе дохватио тешку пивску криглу са стола и из замаха распалио њоме по најближој фаци која се церекала...