Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Поново је погледао у Артурова леђа и неко време шкиљећи посматрао како овај лако корача преко два прага одједном, висок, широких рамена а узаних бокова, и дуга црна коса, као у његове сестре, поскакује у ритму корака. Сам је тражио да иде, мрзовољно је мислио Редрик. Сâм. И шта је тако запео? Готово да је заплакао, сузе су му биле у очима... «Поведите ме, мистер Шухарте! Разни су ме већ звали да идем са њима, али они нису низашта, хтео бих само са вама. Ишао бих са оцем... али кад он више не може.» Редрик је напором воље прекинуо сећање на то. Мучно му је било да размишља о томе и можда је зато почео да мисли о Артуровој сестри. Просто невероватно: таква лепотица, а у ствари — лутка, празна кутија, а не жена. Као, сећао се, дугмад на мајчиној блузи — ћилибарска, полупрозирна, златаста, просто пожелиш да их узмеш у уста и сисаш у очекивању некакве изванредне слаткоће, и он их је узимао у уста и сисао, и сваки пут би се страшно разочарао, и сваки пут би затим заборавио на то разочарање, чак не да је заборављао, него је одбијао да верује сопственом памћењу чим би их само поново угледао.

А можда га је његов стари смишљено послао, помислио је за Артура. Ено, лепо му се оцртава пиштољ у задњем џепу... Али, тешко да је тако. Лешинар мене добро зна. Зна да са мном нема шале.

Да сам гадан у Зони. Не, то је глупост. Није он први који ме је молио и плакао; неки су ме на коленима преклињали... А пиштоље сви они носе са собом први пут. Први и последњи. Зар ће му заиста бити последњи пут? Да, биће. Ако је његов татица у праву, биће му последњи пут. Е, да; кад би његов татица знао за његову намеру да иде у Зону, пребио би га оним својим протезама, синчића свог од Зоне измољеног... Редрик одједном осети да испред њих има нешто, и то недалеко, на тридесет— четрдесет метара.

— Стој — рекао је Артуру.

Момак је послушно стао у месту. Рефлекси су му били одлични — просто се укочио са подигнутом ногом, а затим ју је опрезно и полако спустио на земљу. Редрик стаде поред њега.

Пруга се овде приметно спуштала и потпуно нестајала у магли. А тамо, у магли, нечег је било. Нешто велико и непокретно. И безопасно. Редрик је опрезно оњушио ваздух. Да. Безопасно је.

— Идемо — рекао је тихо, сачекао да Артур крене и пошао за њим. Крајем ока је видео Артурово лице, његов правилни профил, чисту кожу образа и одлучно стиснуте усне под брцима који су се тек формирали.

Зашли су у маглу до појаса, онда до врата, а после још неколико секунди пред њима се појавио први вагонет.

— Добро — рекао је Редрик и почео свлачити ранац. — Седи где стојиш. Пауза.

Артур му је помогао да скине ранац, а онда су сели један поред другог на зарђалу шину.

Редрик је отворио један од преградака ранца, извадио замотуљак са храном, термос са кафом и, док је Артур вадио из замотуљка сендвиче и постављао их на ранац, извукао је из унутрашњег џепа пљоску, одвио чеп и, затворивши очи, попио неколико малих гутљаја.

— Хоћеш мало? — понудио је Артуру. — За храброст.

Артур је увређено одмахнуо главом.

— За храброст ми то не треба, мистер Шухарте — рекао је. — Радије ћу кафу, ако дозвољавате.

Овде је баш мокро, зар не?

— Јесте — сложио се Редрик. Вратио је пљоску у џеп, одабрао сендвич и почео да једе. — Кад се магла разиђе видећеш да је свуд около права мочвара. Раније се овуда није могло проћи од комараца...

Ућутао је и сипао себи кафу. Кафа је била врућа, јака и слатка: сад му је пријала чак боље него коњак. Кафа га је подсетила на дом и на Гуту. На Гуту у кућној хаљини, тек усталу из кревета, са утиснутим трагом од јастука на лицу. Ког ђавола сам улазио у ово, помислио је. Пола милиона... А шта ће ми тих пола милиона? Да нећу и ја да купим ресторан за те паре? Паре су човеку потребне да не би мислио на њих. То је тачно. Добро је то Дик рекао. Имам своју кућу, имам свој врт, без посла у Хармонту не могу да останем... Навукао ме лешинар кô будалу...

— Мистер Шухарте — одједном се јавио Артур, гледајући устрану. — Ви стварно мислите да та ствар испуњава жеље?

— Којешта! — расејано је одговорио Редрик и укочио се са шољицом подигнутом до устију. — А откуд ти знаш по коју ствар ми идемо?

Артур се збуњено насмејао, провукао руком кроз косу и одговорио:

— Па ето, досетио сам се!... Већ и не знам, шта ме је навело на ту мисао... Па, као прво, раније је отац све време говорио о тој Златној кугли, а у последње време је престао и почео често да навраћа до вас, а мени је јасно да ви нисте никакви пријатељи, шта год отац говорио о томе... А онда, постао је некако чудан у последње време... — Артур се опет насмејао и завртео главом, сећајући се нечег. — А све сам схватио кад сам вас обојицу видео како испробавате изван града овај мали дирижабл... — потапшао је дланом по ранцу, где је био спремљен мали дирижабл. — Искрено говорећи, пратио сам вас тада и кад сам видео како подижете врећу са камењем и вучете је над земљом, све ми је било јасно. Колико ја знам, у Зони није остало више ништа тешко осим Златне кугле. — Артур је загризао сендвич, почео да жваће и замишљено рекао пуних устију: — Не знам само, како ћете је закачити, она је сигурно глатка...