Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Први је ушао у дневну собу и ставио боцу на сто.

— Славићемо, тата! — рекао је непомичном старцу. — Ово је Ричард Нунан, наш пријатељ! Дик, ово је мој отац, Шухарт-старији...

Ричард Нунан се у мислима сав скупио од језе, истовремено развлачећи уста у широк осмех, поздрављајући руком и обраћајући се копији:

— Драго ми је, мистер Шухарте. Како сте?... А ми се већ знамо, Реде — обратио се Шухарту— млађем, који је тражио чаше у бару. — Једном смо се већ видели; истина, накратко...

— Седи — рекао му је Редрик, показујући главом фотељу преко пута старца. — Ако му се обраћаш — говори гласније; он скоро ништа не чује. — Ставио је чаше на сто, одвио затвараче флаша и рекао Нунану: — Сипај. Тати само мало, тек на дно...

Нунан је без журбе сипао пиће у чаше. Старац је седео све у истој пози, гледајући у зид. И уопште није реаговао кад му је Нунан примакао чашу. А Нунан се већ сасвим прибрао и прихватио игру. То је била игра, страшна и жалосна. Игру је започео Редрик, а он се укључио у њу, као што се целог живота укључивао у туђе игре, и страшне, и жалосне, и срамне, и дивље и много опасније него што је ова. Редрик је подигао своју чашу и рекао: «Да попијемо?» И Нунан је сасвим природно погледао старца, а Редрик је куцнуо својом чашом Нунанову и рекао: «Пијмо, пијмо...» Онда је Нунан опет природно климнуо и насмешио се, па су испили.

Редрик је, блиставих очију, говорио весело и помало извештачено:

— Готово је! Затвор мене више неће видети. Кад би ти знао, како је лепо код куће! Пара имам, и већ сам бацио око на једну кућу, са вртом, као код Лешинара Барбриџа... Знаш ли да сам хтео да се одселим одавде? То сам у затвору одлучио. Шта да седим у овој смрдљивој паланци? Нек’ иде све до ђавола, а ја лепо одох одавде. Кад тамо, док сам ја седео у затвору, забранили исељавање! Шта, да нисмо постали заразни за ове две године?...

Он је говорио и говорио, а Нунан је климао главом, пијуцкајући виски и убацујући саосећајне псовке и реторичка питања, а онда је почео да испитује Редрика о кући — где је, каква је, колико кошта? — и ушао у спор са Редриком. Нунан је доказивао да је кућа скупа и на лошем месту, извадио је бележницу, почео да је листа и да чита адресе напуштених кућа које ће власници продати у бесцење, а ни оправка га неће коштати ништа ако преда молбу за исељење, буде одбијен па онда затражи компензацију.

— Видим, већ си почео да се бавиш и некретнинама — рекао је Редрик.

— Ја се бавим свиме помало — одговорио је Нунан и намигнуо.

— Знам, чуо сам за твоје послове!

Нунан је исколачио очи, ставио прст на усне и показао главом према кухињи.

— Мани се, сви знају за то — рекао је Редрик. — И шта има везе — новац не смрди! Сад сам то и ја добро схватио... А шта си одабрао Кошчатог Каћушу за управника — умро сам од смеха кад сам то чуо! Пустио си лисицу у кокошарник... Па он је психопата; знам га одавно!

Уто је старац лагано, дрвеним покретом, као огромна лутка, подигао руку са колена и са дрвеним треском спустио је на сто поред своје чаше. Рука је била тамноплавичаста, скврчени прсти су је чинили налик кокошијој канџи. Редрик је ућутао и погледао га, променивши се у лицу и Нунан је са највећим запрепашћењем угледао на том рошавом, грабљивом лицу праву, истинску љубав и нежност.

— Пиј, тата, пиј — нежно је рекао Редрик. — Само мало, за здравље... Ништа се ти не секирај — рекао је у пô гласа Нунану и заверенички намигнуо. — Већ ће он стићи до те чаше...

Гледајући га, Нунан се сетио како је било кад су Бојдови лаборанти дошли по ову копију.

Лабораната је било двојица, крупни, снажни спортски типови, и био је ту лекар из градске болнице са двојицом болничара, такође крупним и снажним људима, навикнутим да тегле носила и смирују лудаке.

После је један од лабораната испричао да «онај риђи» у почетку као да није схватио о чему је реч, пустио их је у стан, дао да виде оца и вероватно би старог тако и однели, зато што је Редрик, изгледа, веровао да га возе у болнизу на лечење. Али они мамлази болничари, који су за време разговора стајали у ходнику и гледали Гуту док пере прозоре у кухињи, узели су старца, кад су их позвали, као кладу — повукли су га и испустили на под. Редрик се разљутио али уто је иступио лекар, још већи мамлаз, и почео детаљно да објашњава шта ће бити са старим. Редрик га је слушао минут или два, а онда је без икаквог упозорења експлодирао као атомска бомба. Лаборант који је то причао ни сам не зна како се нашао на улици. Риђи ђаво је бацио низ степенице сву петорицу — буквално ниједан није сишао својим ногама. Сви су они, по речима лаборанта, излетели из зграде као ђулад из топа. Двојица су остали на плочнику онесвештени, а остале је Редрик јурио четири кварта, после чега се вратио до институтског возила и поразбијао му сва стакла, пошто шофера одавно у њему није било, он је збрисао чим је видео шта се догађа са оном петорицом...