Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Редрик га је гледао преко шоље и размишљао колико се они, отац и син, разликују. Нису имали ништа заједничко. Ни лице, ни глас, ни душу. Лешинарев глас је промукао, непријатан, подлачки некако, али када је говорио о овоме није га се могло не слушати. «Риђи — говорио је он тада, нагнувши се преко стола — па остали смо само нас двојица, а на двојицу две ноге и обе су твоје... Коме да поверим, ако не теби? Па то је, можда, оно највредније што постоји у Зони! Нећу ваљда да је оставим оним чистунцима са њиховим аутоматима! Па ја сам је нашао, ја! Колико наших је тамо успут страдало! А нашао сам је ја! Чувао сам је за себе; истина. Ни сад је ником не бих дао али, као што видиш, сад више не могу до ње... Осим тебе — никоме је не бих дао! Колико жутокљунаца сам водио са собом, целу школу сталкера сам отворио, али не могу они, нису за то... Добро, не мораш ти да верујеш у њу. Ти узми новац. Мени дај колико хоћеш; знам да ме нећеш преварити... А ја ћу, можда, вратити ноге! Ноге бих могао да вратим, разумеш?! Зона ми је узела ноге — можда ће ми их она и вратити...»

— Шта? — упитао је Редрик, тргнувши се.

— Упитао сам, могу ли да запалим једну?

— Да — одговорио је Редрик. — Запали, запали... И ја ћу.

Искапио је шољу, извадио је цигарету и, гњечећи је међу прстима, загледао се у маглу која се разилазила. Будала, помислио је. Начисто је полудео. Ноге да му врати Зона...

Од свих тих разговора накупио му се на души некакав талог. И са временом није ишчезавао, него се све скупљао и растао. Редрик није могао да схвати шта је то и сметало му је, као да се нечим заразио од Лешинара, али не неком гадошћу, већ напротив... Снагом, шта ли? Не, није то била снага. Па шта је онда? Добро, рекао је себи. Хајде овако: претпоставићемо да ја уопште нисам дошао овамо.

Сасвим сам се већ спремио, узео ранац, и онда се нешто десило... ухапсили ме, на пример. Да ли би то било лоше? Наравно да би било. А зашто? Зато што бих изгубио новац? Не, није ствар у новцу... Зато што би то благо иначе пало у руке оних гадова, Промуклом и Мршавом? У томе већ има нешто. Лоше се осећам при помисли на то. А с друге стране, шта ме се то тиче? Свеједно ће на крају све њима пасти у руке...

— Бр-р-р... — Артур се стресао. — Пробија до кости. Мистер Шухарте, могу ли сад добити један гутљај?

Редрик ћутке извади пљоску и пружи му је. А нисам отпрве пристао, помислио је. Двадесет пута сам рекао Лешинару да се носи, а двадесет први пут сам ипак пристао. Некако више нисам могао. И последњи наш разговор је испао свим кратак и послован. «Здраво, Риђи. Донео сам ти мапу. Можда, ипак, да погледаш?» Ја га погледах у очи, а очи су му као гнојни чиреви — жуте са црном тачком, и ја рекох: «Дај». И готово. Сећам се да сам тада био пијан, целе недеље сам пио, на души ми је било одвратно... Ах, до ђавола, сад је свеједно! Кренуо сам и готово. Зашто ме то толико мучи? Да се нисам уплашио?...

Тргнуо се. Дугачак шкрипави јецај изненада допре до њих из магле. Редрик је скочио као опарен, а за њим и Артур. Али већ је опет завладала тишина, чуо се само шљунак који се низ насип откотрљао испод њихових ногу.

— То мора да се руда слегла — неуверено, с напором изговарајући речи, прошапутао је Артур. — Вагонети са рудом... стоје ту дуго.

Редрик је гледао право пред себе и ништа није видео. Сетио се. Било је то ноћу. Пробудио се од истог оваквог звука, језивог и дугачког, премирући као у сну. Али није био сан. То се тако огласила Мајмунчица седећи на свом кревету поред прозора. Гута се такође пробудила и шчепала Редрика за руку, он је осећао њено голо раме које се у тренутку прекрило знојем, и тако су лежали и слушали, а кад је Мајмунчица заћутала и легла, он је сачекао још мало а онда устао, спустио се у кухињу и одједном попио пола флаше коњака. Од те ноћи је почео да пије.

— Руда — говорио је Артур. — Она се тако слеже са временом. Од влаге, од ерозије, из разних других разлога...

Редрик погледа Артурово пребледело лице и опет седе. Цигарета му је испала из руке; он запали нову. Артур је стајао још мало, бојажљиво гледајући около, а онда је и он сео па рекао:

— Знам да се прича, да у Зони неко живи. Неки људи. Не дошљаци, него баш људи. Наводно их је Посета затекла овде, и они су мутирали... прилагодили су се на нове животне услове. Јесте ли чули нешто о томе, мистер Шухарте?

— Јесам — одговорио је Редрик. — Али они не живе овде. Живе у планинама, на северозападу.

Некакви сточари.

Сад знам чиме ме је Лешинар заразио, помислио је. Заразио ме је својим лудилом. Ето, зашто сам дошао овамо. Ето шта ми је потребно... Неко чудно и ново осећање полако га је испунило. А знао је, да то осећање заправо уопште није ново, одавно се већ оно угнездило негде у њему, али тек сад га је постао свестан и ствари су дошле на своје место. И оно, што му се раније чинило глупошћу, лудачким бунцањем подетињеног старца, преобратило се сада у једину његову наду, једини смисао живота, зато што је тек сад схватио: једино што му је још остало на свету, једино ради чега је живео последњих месеци, била је нада у чудо. Он је, будала, одбацивао ту наду, газио ју је, подсмевао јој се, пропијао ју је, зато што је тако научио, зато што никад у животу, од детињства, није могао да рачуна ни на кога осим на себе самог, и зато што му се од детињства то ослањање на себе самог огледало у количини зелембаћа које би успевао да уграби, ишчупа, истргне од равнодушног хаоса који га је окруживао. Тако је било одувек и тако би било и даље, да се није најзад нашао у таквој јами из које га не могу извући никакви зелембаћи, а не вреди више рачунати ни на своје могућности. А сад га је та нада — и то већ не нада, него увереност у чудо — испунила до краја, и он се већ чудио како је раније могао живети у таквој црној, безизлазној тами... Насмејао се и потапшао Артура по рамену.