Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Ту, у једном бару, показали су ми нови коктел — говорио је Редрик, сипајући виски. — Зове се «Вештичје пихтије»; после ћу ти то направити, кад вечерамо. То ти је, буразеру, таква ствар да је опасно по живот ако се пије на празан стомак; руке и ноге се одузму од само једне чаше... Свиђало се то теби или не, али вечерас ћемо прославити твоју посету. Сетићемо се старих добрих времена, сетићемо се «Боржча»... Јадни Ерни још увек седи у затвору, знаш? — Испио је виски, обрисао усне надланицом и упитао немарно: — А у Институту се још нису прихватили «вештичјих пихтија»? Знаш, ја сам мало заостао од најновијих достигнућа у науци...

Нунан је добро знао зашто Редрик скреће разговор на ту тему. Пљеснуо је дланом по нози и рекао:

— Хеј, па ти и не знаш шта је све било са тим «вештичјим пихтијама»! Јеси ли чуо за Кариганову лабораторију? То ти је једна приватна фирма... Е, они су добили један контејнер са «вештичјим пихтијама»...

Нунан је испричао о катастрофи, о скандалу, о томе како нису нашли кривца ни утврдили како је фирма дошла до контејнера, а Редрик је слушао тобоже расејано, цоктао језиком, климао главом, а онда одлучно сипао још вискија у чаше и рекао:

— Тако им и треба; добили су шта су тражили...

Пили су. Редрик је погледао «тату», мишићи на лицу му опет заиграше, он пружи руку и примакне чашу ближе скврченим прстима, и прасти се одједном раздвојише и опет скупише, шчепавши чашу.

— Тако ће бити брже — рекао је Редрик. — Гута! — повикао је. — Хоћеш ли нас још дуго мучити глађу?... То се она због тебе труди — објаснио је Нунану. — сигурно спрема твоју омиљену салату, са сипама, видео сам да их је одавно купила... А иначе, шта се ради у Институту? Јесте ли пронашли нешто ново? Прича се да сад тамо све обављају аутомати, само мало шта проналазе у Зони...

Нунан је узео да прича о Институту, и док је он говорио код стола се поред старца-копије нечујно створила Мајмунчица, стајала тако, спустивши не сто длакаве ручице, а онда се одједном сасвим природним детињим покретом приљубила уз старца и спустила главу на његово раме. А Нунан је, настављајући да блебеће, помислио, гледајући у та два чудовишна изданка Зоне: господе, шта још неће бити?! Шта још треба да нам се деси, да бисмо се најзад тргли? Зар нам је и ово мало?... А знао је, да је мало. Знао је, да милијарде људи ништа о свему томе не знају и неће да знају, а ако и сазнају, згражаваће се десетак минута и опет ће се вратити обичним, свакодневним бригама. Треба да одем одавде, помислио је бесно. До ђавола са Барбриџем, до ђавола са Лемхеном... до ђавола са овом од бога проклетом породицом!...

— Шта зуриш тако у њих? — полугласно је упитао Редрик. — Не брини се, то њој ништа не шкоди. Чак напротив — кажу да од њих значи здравље...

— Да, чуо сам — рекао је Нунан сувог грла и испразнио чашу.

Ушла је Гута, рекла Редрику да постави тањире и ставила на сто велику сребрну чинију са Нунановом омиљеном салатом.

И тада је старац, као да се неко пробудио и повукао његове конце, једним покретом подигао чашу и истресао садржину у отворена уста.

— Е, свака част! — рекао је Редрик одушевљено. — Е, што ћемо да се напијемо!

Током ноћи се топлота изгубила, а пред зору је у долини постало већ сасвим хладно. Ишли су пружним насипом, газећи по иструнулим праговима између зарђалих шина, и Редрик је гледао како на кожној јакни Артура Барбриџа блистају капи згуснуте магле. Момак је корачао лако и весело, као да за њима није била тешка и напорна ноћ од које је још и сад подрхтавала свака жилица, два језива сата на мокром врху голог брежуљка, које су провели у мучном полусну, приљубивши се леђима један уз другог ради топлине и чекајући да отпузи бујица «зеленила» која је текла с обе стране брежуљка и губила се у јарузи.

Са обе стране насипа била је ниска густа магла. Повремено је налетала на шине тешким сивим праменовима, и тада су ходали у до колена ковитлавој магли. Заударала је мокра рђа а здесна, из мочваре, допирао је и смрад трулежи. Ништа осим магле није се видело, али Редрик је знао да се с обе стране пружају ниски брежуљци са накупинама стења, а иза њих у магли крију се планине. И још је знао да ће, кад изиђе сунце и нестане магле, негде лево угледати остатке срушеног хеликоптера, а напред на прузи вагонете, и тек тада ће почети прави посао.

Редрик је у ходу завукао руку између леђа и ранца и забацио ранац навише, да му ивица балона са хелијумом не жуља леђа. Тешко је то ђубре, како ћу са њим да пузим? Километар и по четвероношке... Добро, сталкеру, не кукај, знао си како ће бити. На крају пута чека те пола милиона — вреди да се ознојиш. Пола милиона није мала ствар, а? Ђавола ћу им дати за мање од пола милиона. И ђавола ћу дати Лешинару више од тридесет хиљада. А овом клинцу... њему — ништа. Ако је матори нитков говорио истину, онда за клинца неће бити ништа.