Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Пољубио ју је у образ, дао јој мантил и шешир и рекао:

— Чуо сам, чуо сам... Никако нисам имао времена да свратим. Је л’ код куће?

— Код куће је — одговорила је Гута. — Тамо је код њега један... Вероватно ће брзо отићи; већ дуго тамо седе. Дођите, Дик...

Нунан прође ходником и застаде пред вратима дневне собе. Унутра је седео неки старац.

Копија. Непомичан и мало нагнут устрану. Ружичасто светло од абажура падало је на широко тамно лице које као да је било истесано од старог дрвета, упала безуба уста и очи без сјаја. И одмах је Нунан осетио мирис. Знао је да је то само игра нерава, мирис се око њих осећао тек неколико првих дана а онда сасвим нестајао, али Ричард Нунан као да га је осећао сећањем — тежак, топао мирис раскопане земље.

— Боље дођите у кухињу — журно је рекла Гута. — Ја тамо спремам вечеру, па ћемо проћаскати.

— Да, наравно — рекао је Нунан са лажном веселошћу. — Колико се нисмо видели!... Нисте заборавили моје омиљено пиће пре вечере?

Ушли су у кухињу. Гута је одмах отворила фрижидер, а Нунан је сео за сто и погледао око себе.

Као и увек, овде је све било чисто, над шерпама се дизала пара. Штедњак је био нов, полуаутоматски — значи, имали су новца.

— Па, како је он? — упитао је Нунан.

— Ма исти као и увек — одговорила је Гута. — Смршао је у затвору, али се одмах поправио.

— Риђ?

— Исто кô и пре.

— Живчан?

— Исто! Такав ће бити до смрти.

Гута стави пред њега чашу «Крваве Мери» — прозирни слој руске вотке као да је лебдео над слојем сока од парадајза.

— Није много? — упитала је.

— Баш колико треба — Нунан је изручио у себе смесу. Паде му на памет, да му је то прво право пиће данас. — Е, овакоје већ боље — рекао је.

— Како сте ви? — упитала је Гута. — Што вас тако дуго није било?

— Послови — рекао је Нунан. — Сваке недеље сам се спремао да свратим или бар да назовем, али прво сам морао да путујем у Рексополис, онда је била једна афера у фирми, а после чујем — вратио се Редрик, па сам мислио, да не сметам... Уопште, до гуше сам се увалио у послове. Понекад се питам: шта ми тако јуримо за послом? Да бисмо зарадили паре? Али ког ће нам ђавола паре, кад само јуримо...

Гута је поклопила шерпе, узела са полице кутију цигарета и села преко пута Нунана. Поглед јој је био оборен. Нунан је брзо извадио упаљач и припалио јој и опет, други пут у животу, видео да јој дрхте прсти, као онда кад су Редрика осудили и кад је Нунан отишао код ње да јој дâ нешто новца — у то прво време она уопште није имала новаца и ниједан од суседа у згради није хтео да јој позајми.

Онда су се паре однекуд појавиле и то, очигледно, не мале паре, а Нунан је наслућивао и одакле, али је продужио да долази, да доноси Мајмунчици посластице и играчке, седео је увече са Гутом, пио кафу и планирао заједно са њом будући лепши живот Редрика, а онда, наслушавши се њених јадиковки, обилазио суседе и покушавао некако да их уразуми, објашњавао им, наговарао их и, на крају, изгубивши стрпљење, претио: «Па Риђи ће се кад-тад вратити, а онда ће вам поломити све кости...» — али ништа није помагало.

— А како је ваша девојка? — упитала је Гута.

— Каква девојка?

— Она, са којом сте свратили једанпут... она плавуша.

— Ма каква девојка. То ми је била секретарица. Удала се и престала да ради код мене.

— Требало би да се ожените, Дик — рекла је Гута. — Хоћете да вам нађем невесту?

Нунан је хтео да одговори као и обично: «Кад Мајмунчица одрасте...» — али се на време тргнуо. Сад то више не би било духовито.

— Мени треба секретарица, а не жена — прогунђао је. — Оставите ви вашег риђег ђавола и дођите код мене за секретарицу. Па ви сте били одлична секретарица. Стари Харис још увек прича о вама.

— Како и не би — рече она. — Рука ме је болела од шамарања.

— Ма није ваљда?! — Нунан је одглумио чуђење. — Види ти Хариса!

— Господе! — рекла је Гута. — Нисам могла нормално да прођем поред њега. Само сам се плашила, да Ред не сазна.

Нечујно је ушла Мајмунчица — појавила се у вратима, погледала на шерпе, на Ричарда, а онда је пришла мајци и приљубила се уз њу, окренувши лице.

— Како је, Мајмунчице? — весело је рекао Нунан. — Хоћеш чоколаду?

Извадио је из џепа чоколадицу у прозирном омоту и пружио је девојчици. Она се није ни помакла. Гута је узела чоколаду из његове руке и спустила је на сто. Одједном су јој побелеле усне.

— Да, Гута — добро је говорио Нунан — знате ли да сам одлучио да се преселим? Досадио ми је хотел. Пре свега, далеко је од Института...