Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Тренутак, тренутак — рекао је Нунан. — Шта вам је то? «Машина жеља» — то знам на шта мислите...

Валентин се насмејао.

— Видите да и ми имамо свој радни жаргон. «Лутајући Дик» то је она хипотетичка играчка на навијање која тресе стару фабрику, а «весели духови» су некаква опасна турбуленција која се ствара у одређеним деловима Зоне.

— Први пут чујем за то — рекао је Нунан.

— Видите, Ричарде, — рекао је Валентин — ми копамо по тој Зони двадесетак година, али још нисмо упознали ни хиљадити део онога што она садржи. А тек кад је реч о њеном дејству на људе... Ту бисмо, узгред, могли да уведемо у класификацију још једну, четврту групу. И то не објеката, него дејстава. Та група је проучавана жалосно мало, иако се већ накупило, рекао бих, више него довољно чињеница. И да знате, Ричарде, неки пут се најежим кад се сетим тога...

— Живи покојници — промрмљао је Нунан.

— Шта? а... Не, то је мистериозно, али, како да кажем... још увек некако замисливо. Али кад се око човека одједном почну догађати ствари изван сваке логике...

— А, мислите на емигранте.

— Да, баш на њих. Видите, математичка статистика је веома прецизна наука, иако има посла са случајним величинама. И, осим тога, она је веома речита, веома прегледна...

Валентина је почело хватати пиће. Говорио је гласније, образи су му се заруменели а обрве над црним наочарама су се високо подигле, гужвајући чело у наборе као на хармоници.

— Што волим људе који не пију — са веселом иронијом рече Нунан.

— Не скрећите са теме! — строго рече Валентин. — Слушајте; ово је врло интересантно. — Он је подигао чашу, отпио половину и наставио: — Ми не знамо шта се догодило јадним Хармонтовцима у самом тренутку Посете. Али ево, један од њих је решио да емигрира. Најобичнији припадник средње класе, рецимо — фризер. Син фризера и унук фризера. Он се сели, рецимо, у Детроит. Отвара тамо фризерску радњу и тад почиње ђаво би га знао шта. Више од деведесет посто његових клијената настрада за мање од годину дана: гину у аутомобилским несрећама, испадају кроз прозоре, убијају их гангстери и улични нападачи, даве се у плићацима и тако даље и тако даље. Нараста број природних катастрофа у Детроиту и његовој околини. Однекуд се појављују тајфуни и пијавице које тамо нису видели од хиљаду седамсто и не знам које године. И све тако нешто. И такве несреће се дешавају у сваком граду и свакој области где се досељава емигрант из Зона Посета, и број тих несрећа је директно пропорционалан броју емиграната који се досељују. И, пазите, такво дејство изазивају само они емигранти који су лично доживели Посету. Њихови потомци, рођени након Посете, немају никаквог утицаја на статистику несрећних случајева. Ви живите овде већ десет година, али ви сте дошли након Посете, значи, вас можемо мирно да преселимо и у Ватикан. Како све ово да објаснимо? Нешто нам не ваља, нешто морамо да одбацимо, а шта — статистику или здрави разум? — Валентин је подигао чашицу и испразнио је једним гутљајем.

Ричард Нунан се почеша иза увета.

— Ммда — рекао је. — Ја сам, уопште узев, слушао доста о томе али, искрено говорећи, увек сам мислио да је то, да тако кажем, мало преувеличано... Заиста, са тачке гледишта наше моћне позитивистичке науке...

— Или, рецимо, мутагено дејство Зоне — прекинуо га је Валентин. Он је скинуо наочаре и упиљио се у Нунана црним кратковидим очима. — Сви они, који дуже време проводе у Зони, подвргнути су променама — како фенотипским, тако и генотипским. Ви знате какву децу имају сталкери и шта се дешава њима самима. Али зашто? Где је мутагени фактор? У Зони уопште нема радијације. Хемијска структура ваздуха и тла у Зони има, додуше, своје специфичности, али не представља никакву мутагену опасност. И шта сад — треба да почнемо да верујемо у зле чини? У урокљиве очи?...

— Ја саосећам са вама у вашој забринутости — рекао је Нунан — али, искрено, на моје нерве оживели покојници делују неупоредиво јаче него статистички подаци. Тим више што те ваше податке никад нисам ни видео, а покојнике сам и видео, и омирисао...

Валентин је одмахнуо руком.

— Ах, ти ваши покојници... — рекао је. — Слушајте, Ричарде, како вас није срамота? Па ви сте ипак образован човек... Као прво то нису никакви покојници. То су копије... реконструкције према скелету... пуњене птице. А осим тога, уверавам вас да се тачке гледишта фундаменталних принципа те ваше копије нису ништа необичније него вечни акумулатори. Просто, «етаци» нарушавају први принцип термодинамике, а копије други, и то је сва разлика. Ми смо још увек као неки пећински људи — не умемо да замислимо ништа страшније од некаквог духа или вукодлака. А нарушавање узрочно— последичне везе је много страшнија ствар него цео чопор вукодлака... и осталих чудовишта Рубинштајна... или Валенштајна?