Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Да, то се односи на мене и на мени сличне — са горчином је рекао Нунан.

— На жалост. Или, рецимо, дефиниција-хипотеза. Разум је сложени инстинкт чије формирање још није завршено. Ту се има на уму да је инстинктивна делатност увек сврховита и природна. Док прође милион година, тај инстинкт ће се формирати до краја и ми ћемо престати да чинимо грешке. И тада, ако се у свемиру нешто промени, ми ћемо срећно изумрети — управо због тога што смо се одлучили да правимо грешке, односно да испробавамо разне варијанте непредвиђене програмом.

— То код вас испада некако... увредљиво.

— Молим, даћу вам онда још једну дефиницију — узвишену и племениту. Разум је способност да се силе природе искориштавају без уништавања те природе.

Нунан се намрштио и одмахнуо главом.

— Не — рекао је. — То се на нас не односи... А шта је са оним, да је човек, за разлику од животиња, биће које има несавладиву потребу за увећавањем знања? Негде сам прочитао такво нешто.

— И ја сам — рекао је Валентин. — Али је невоља у томе што човек, у сваком случају просечан човек, онај којег имате на уму кад кажете «то се не односи на нас», са лакоћом савлађује ту своју потребу за увећањем знања. А рекао бих да таква потреба уопште и не постоји. Постоји потреба да се нешто схвати, а ту знање није нужно. Хипотеза о богу, на пример, пружа изванредну могућност да се апсолутно све схвати, а да се апсолутно ништа не учи — односно, да се не увећава знање... Треба само дати човеку крајње упрошћени модел света и објашњавати сваку појаву на основу тог модела. Такав приступ не тражи никаква знања. Неколико напамет научених формула плус тобожња интуиција, тобожње практично размишљање и тобожњи здрави смисао.

— Чекајте мало — рекао је Нунан. Испразнио је чашу са пивом и бучно је спустио натраг на сто.

— Не скрећите са теме. Дајте да разјаснимо једну ствар. Човек се среће са ванземаљцем. Како ће они схватити један о другоме, да су обојица разумна бића?

— Немам појма — насмејао се Валентин. — Све, што сам прочитао о томе, своди се на зачарани круг. Ако су они способни за контакт, значи да су разумни. И уопште: ако ванземаљац има ту част да поседује људску психологију, онда је он разуман.

— Ето ти га нä — рекао је Нунан. — А ја сам мислио да се то код вас, научника, све већ тачно зна...

— Не зна се — хладно је рекао Валентин.

— Не, чекајте мало — рекао је Нунан. Он се осећао некако превареним. — Ако ви не знате тако просте ствари... Добро, оставимо по страни питање шта је то разум. Очигледно, ту би се и сам ђаво опекао. Али Посета? Шта мислите о самој Посети?

— Молим — рекао је Валентин. — Замислите излет...

Нунан се тргнуо.

— Шта сте рекли?

— Излет. Пикник. Замислите овако: шума, сеоски пут, ливада. Са пута на ливаду скреће аутомобил, из аутомобила излазе младићи и девојке, ту су корпе са храном и пићем, транзистори, фотоапарати, камере... Пали се логорска ватра, дижу се шатори, пушта се музика. А ујутру одлазе. Животиње, птице и инсекти који су целе ноћи ужаснуто посматрали шта се догађа, излазе из својих скровишта. И шта виде? На траву је исцурело моторно уље и бензин, избачене су неисправне свећице и филтери. Ваља се старудија, прегореле лампице, неко је изгубио кључ из комплета. Са точкова и блатобрана је спало блато, довезено ко зна одакле... И, наравно, остаци логорске ватре, огрисци јабука, папирићи од бомбона, празне конзерве и флаше, нечија марамица, нечији џепни нож, старе, поцепане новине, новчићи, увело цвеће са неке друге ливаде...

— Јасно ми је — рекао је Нунан. — Пикник поред пута.

— Управо тако. Пикник поред неког космичког пута. А ви ме питате да ли ће се они вратити или не!

— Пустите ме да запалим — рекао је Нунан. — Ђаво да носи вашу псеудонауку. Ја све то нисам тако замишљао.

— То је ваше право — рекао је Валентин.

— Значи, испада да нас они нису ни приметили?

— А што да нису?

— Па онда, барем, нису обраћали пажњу на нас?

— Знате шта, ја се на вашем месту не бих нервирао због тога — посаветовао га је Валентин.

Нунан је хтео нешто да каже, закашљао се и бацио цигарету.

— Свеједно — рекао је — то просто није могуће... Ђаво да носи вас научнике! Откуд вам такав презир према човеку? Зашто стално гледате да га понизите?...

— Чекајте мало — рекао је Валентин. — Послушајте ово. «Питате ме: по чему је велик човек? — одрецитовао је. — По томе што је створио другу природу? Што је покренуо силе равне космичким? Што је за кратко време завладао планетом и отворио прозор у Свемир? Не! Не по томе, већ што је, упркос свему томе, опстао и опстаће и даље.»