Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Е, онда добро. Али следећи пут ћеш добити по зубима. Наравно, ако још будеш жив. Крећи!

А од њега би могао бити добар сталкер, помислио је Редрик. Звали би га, сигурно, Лепи Арчи.

Имали смо ми већ једног «Лепог» — Лепог Диксона, данас званог Пацов. Једини сталкер који је упао у «млин за месо» и преживео. Имао је среће. Он, наивчина, још увек верује да га је то Барбриџ извукао из «млина». Јесте, мало сутра. Из «млина за месо» не може се нико извући... Али извукао га је из Зоне, то је тачно. Извршио Барбриџ племенити подвиг. Али не што је хтео, већ што је морао. Његов стил је већ свима дозлогрдио, па су му момци тад рекли директно: сâм боље да се и не враћаш. Некако баш пре тога је и добио надимак Лешинар, а у почетку су га, због раста, звали Горила.

Редрик одједном осети на левом образу једва приметно струјање и одмах, без размишљања, узвикне:

— Стој!

Он испружи руку улево. Тамо се поветарац осећао још јаче. Негде између њих и насипа налази се «ветрометина», а можда се пружа и самим насипом — нису вагонети тек тако склизнули. Артур је стајао као укопан, није се чак ни окретао.

Да, од њега би испао добар сталкер... Ма који ми је, да нисам почео да га жалим? Само ми још то фали. Ко је мене икад жалио?... Мада, било је и тога, Кирил. Дик Нунан. Додуше, Нунан ми помаже мање због мене самог, а више се удвара Гути, али можда ме и жали, код поштених људи то не искључује једно друго... Само што ја сад не смем бити сажаљив. Преда мном је избор: или — или... Први пут је савршено јасно представио себи тај избор: или овај момак, или моја ћерка. А ту онда нема шта да се бира. Само ако је чудо могуће, рекао је некакав глас изнутра, и он је са ужасом жестоко пригушио у себи тај глас сумње.

Прошли су гомилицу сивих прња. Од Дрипца није ништа остало, само је малко даље у сувој трави лежала дугачка, сасвим зарђала цев — минотрагач. Тад су још многи користили минотрагаче, куповали су их испод руке од војних интенданата, гледали у те направе као у спас са неба, а онда су два сталкера погинула са њима од подземних муња и нико их више није користио... Стварно, ко је био тај Дрипац? Да ли га је Лешинар довео овамо или је сам дошао? И како то да су сви ишли до тог рудокопа, а ја о томе ништа нисам чуо?... Како пече сунце! Ако је тако већ од раног јутра, шта ли ће тек бити после?

Артур, који је ишао неколико корака напред, подиже руку и обриса зној са чела. Редрик погледа на сунце. Оно је још било сасвим ниско. И ту Редрик одједном схвати да му сува трава више не шушти под ногама као раније, већ да шкрипуће као суви снег, и да више није крта и бодљикава као раније, већ мекана и прашна — распадала се у прашне крпе под чизмама. Угледа и јасно утиснуте трагове Артурових ногу и баци се на земљу, викнувши: «Лези!»

Пао је лицем у траву и она се расула под његовим образом; шкрипнуо је зубима од љутње на себе и злу срећу. Лежао је, настојећи да се не миче, још увек се надајући да ће, можда, проћи поред њих, али знао је већ да су упали у клопку. Врућина се појачавала, прекривала цело тело као чаршав намочен у врелу воду, очи му је облио зној и он задоцнело викне Артуру: «Не мичи се! Трпи!» И поче да трпи сâм.

Он би и издржао и све би прошло добро, ознојили би се само, али није издржао Артур. Или није чуо шта му је довикнуто, или се успаничио, а можда га је и јаче пекло него Редрика — тек, престао је да се контролише и слепо, са неким грленим криком, појурио је, сагнут, куда га је потерао инстинкт — натраг, управо онамо куд се никако није смело бежати. Редрик је једва стигао да се придигне и да га обема рукама шчепа за ногу, и Артур је треснуо о земљу, подигавши облак пепела, вриснуо неприродно високим гласом, шутнуо Редрика слободном ногом у лице, почео да се отима, али је Редрик, и сам напола избезумљен од бола, скочио на њега, приљубљујући се опеченим лицем до кожне јакне, настојећи да га пригне до земље, забије у њу, обема рукама држећи за дугачку косу главу која се трзала и јаросно ударајући врховима чизама и коленима по ногама, по земљи, по задњици. Нејасно је чуо стењање и јаукање испод себе, и сопствени хроптави глас: «Лези, будало, лези, убићу те...» А одозго је по њему све падала жеравица и већ је загорела одећа, њени кожни делови су пуцали и он, забивши чело у сиви пепео, притискајући грудима главу оног проклетог балавца, није издржао и заурлао је из свег гласа...

Није знао, када се све то завршило. Одједном је схватио да поново може да дише, да је ваздух опет ваздух а не врела пара која пали грло, и досетио се да мора пожурити, побећи што даље од ове ђаволске грејалице док се није опет наднела над њих. Свалио се са Артура који је лежао сасвим непомично, узео обе његове ноге под мишку и, помажући се слободном руком, запузао напред, не скидајући очи са црте иза које је опет почињала трава, мртва, сува, крта, али права — сад му је изгледала као права оаза. Пепео му је шкрипао под зубима, ошурено лице га је пекло, зној му је текао право у очи, вероватно зато што више није имао ни обрве ни трепавице. Артур се вукао за њим и као да се намерно качио својом проклетом јакном. Болеле су га испржене руке а ранац је при сваком покрету ударао опечени потиљак. Од бола и врућине Редрик је помислио да ће га опекотине дотући и да се неће извући одавде. Али онда је од тог страха јаче забатргао слободним лактом и коленима, само да се извуче, дај, Ред, хајде, Риђи, још само мало, тако...