Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Редрик Шухарт је лежао иза надгробног споменика и, одмичући руком грану оскоруше, гледао на цесту. Рефлектори патролних кола шарали су по гробљу и ударали га у очи, и тада би он зажмурио и задржао дах.

Прошло је већ два сата а на цести је све било по старом. Мотор је равномерно радио упразно а возило је стајало у месту и шарало својим трима рефлекторима по запуштеном гробљу, по искошеним зарђалим крстовима и плочама, по разраслом жбуњу оскоруше, по три метра високом зиду, који се завршавао лево од њих. Патролџије су се плашиле Зоне. Нису чак ни изишли из возила. Овде, на гробљу, нису се усуђивали чак ни да пуцају. Понекад су до Редрика допирали пригушени гласови, понекад би из возила излетао упаљени опушак и котрљао се по цести, поскакујући и расипајући црвене искрице. Било је мокро, недавно је падала киша, и чак и кроз непромочиви комбинезон Редрик је осећао влагу и хладноћу.

Опрезно је пустио грану, окренуо главу и стао да ослушкује. Негде десно, не сасвим близу али ни далеко, било је још неког на гробљу. Тамо је опет зашушкало лишће и као да се осула земља, а онда је на тло тупо пало нешто тешко и тврдо. Редрик је опрезно, не окрећући се, стао пузати унатраг, приљубљен уз мокру траву. Изнад главе му је опет прелетео рефлекторски зрак. Редрик је замро, пратећи његово бешумно кретање и учинило му се да на једном гробу међу крстачама непомично седи човек у црном. Седи не кријући се, наслоњен леђима на мали мермерни обелиск, окренут према Редрику белим лицем са црним јамама на месту очију. Заправо, Редрик није видео и није могао видети за делић секунде све те појединости, али му је машта допунила призор. Отпузао је још неколико корака, напипао пљоску, извадио је и неко време само лежао, притиснувши топли метал уз образ. Затим је, све држећи пљоску у руци, отпузао даље. Више није гледао ни лево, ни десно.

У старој гробљанској огради била је рупа и одмах поред ње на простртом огртачу са заштитним слојем олова лежао је Барбриџ. Он је и даље лежао на леђима, растежући обема рукама оковратник џемпера и тихо, мучно, стењао и дахтао. Редрик је сео поред њега и одвио чеп пљоске. Онда је полако завукао руку под Барбриџеву главу, осећајући целим дланом врућу ћелу мокру од зноја, и принео грлић пљоске старчевим уснама. Било је мрачно, али у слабим одблесцима рефлектора Редрик је видео широко отворене и наизглед стаклене Барбриџеве очи иобрасле вишедневном брадом. Барбриџ је жудно испио неколико гутљаја, па се немирно замешкољио, опипавајући ранац са пленом.

— Вратио си се... — проговорио је. — Добар си ти момак... Риђи... Нећеш оставити старца... да овако умре...

Редрик је, забацивши главу, повукао добар гутљај.

— Стоје тамо, керови — рекао је. — Кô укопани.

— Није то... тек тако... — рекао је Барбриџ. Говорио је испрекидано, често хватајући дах. — Неко је пријавио... Чекају.

— Можда. Хоћеш још гутљај?

— Нека. Доста засад. Само ме не остављај. Ако ме не оставиш — нећу умрети. И нећеш зажалити.

Нећеш ме оставити, Риђи?

Редрик не одговори. Гледао је према цести, на плаве блескове рефлектора. Мермерни обелиск се и одавде видео, али се није видело седи ли о н а ј још увек тамо или не.

— Слушај, Риђи. Не лажем те. Нећеш зажалити. Знаш, зашто је стари Барбриџ још увек жив? Не знаш? Горила Боб је настрадао. Фараон Банкер — кô да га није ни било. Какав је то био сталкер! А погинуо. И Пуж. И Норман Цвикераш. Калоген. Крастави Пит. Сви. Само сам ја остао. Знаш зашто?

— Зато што си увек био подлац — рекао је Редрик, не одвајајући поглед са цесте. — Лешинар.

— Јесам. Подлац. Морао сам бити. И други су. Фараон. Пуж. А остао сам само ја. Знаш зашто?

— Знам — рекао је Редрик да би га се ослободио.

— Лажеш. Не знаш. Јеси ли чуо за Златну куглу?

— Чуо сам.

— Мислиш да је то бајка?

— Боље ћути. Само губиш снагу.

— Нема везе. Ти ћеш ме изнети. Толико пута смо ишли заједно! Нећеш ме ваљда сад оставити?

Знао сам те кад си био оволики... мали. Знао сам твог оца.

Редрик је ћутао. Хтео је да запали; измрвио је једну цигарету на длану и стао њушити. Није помагало.

— Мораш ме извући одавде — говорио је Барбриџ. — Због тебе сам и настрадао. Кад ниси хтео да поведемо Малтежанина.

Малтежанин је по сваку цену хтео да пође са њима. Цело вече им је плаћао пиће, нудио им већи проценат плена, заклињао се да ће набавити специјално одело и Барбриџ, седећи поред Малтежанина и заклањајући лице тешким набораним дланом, дивље је намигивао Редрику — пристани, добро ће нам доћи. Вероватно је баш због тог његовог наваљивања Редрик тада рекао «не».