Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

можда би заиста требало ђаволу оставити ђаволово? Не дирај говно па ће мање смрдети...

Уто на Диково место седе неки клинац са шареном марамом.

— Господин Шухарт? — пита.

— Па? — кажем.

— Ја сам Креон — каже. — Дошао сам са Малте.

— Па како је код вас на Малти? — питам.

— Код нас на Малти је лепо, али нисам дошао да о томе разговарамо. Ернест ме је упутио на вас.

Тако, значи. Ипак је ђубре тај Ернест. Безосећајно ђубре. Наиђе такав момак — црнпураст, уредан, симпатичан, није се још у животу обријао ни имао девојку, а Ернесту је свеједно, њему само да их је што више у Зону да пошаље. Један од тројице ако се врати — ето му већ зараде...

— И како живи наш Ернест? — питам.

Он се осврнуо према шанку па каже:

— Ја бих рекао да живи доста добро. Радо бих се мењао са њим.

— А ја не бих — кажем. — Хоћеш нешто да попијеш?

— Хвала, не пијем.

— Запали онда.

— Извините, не пушим, такође.

— Ма иди ти у... — кажем. — Који ће ти онда паре?

Он је поцрвенео, престао се осмехивати па ће, испод гласа:

— Господине Шухарте, то је већ моја ствар.

— И то што кажеш — закључујем ја и сипам себи још четири прста. У глави ми, право речено, већ помало шуми а у телу пријатна слабост: Зона ме је сасвим пустила из својих канџи. — Сад сам пијан — кажем. — Проводим се, као што видиш. Ишао сам у зону и вратио се жив и са парама. Не дешава се то често, да се човек врати жив, а већ са парама — то је сасвим ретко. Према томе, боље је да одложимо озбиљан разговор...

Ту он скочи, каже «извините» и онда видим да је то зато што се вратио Дик. Стоји Дик поред стола и по лицу му видим да се нешто озбиљно десило.

— Па — питам — твоји резервоари опет не држе вакуум?

— Да — одговара он. — Опет.

Сео је Дик, налио себи, долио мени, и видим да није ствар у рекламацијама. А и иначе — боли њега за рекламације, никад тај није био неки савестан радник.

— Дај да испијемо, Ред — каже он и, не чекајући на мене, искапи чашу и налива поново. — Панов Кирил је умро.

Онако припит, нисам га одмах разумео. Умро неко, па шта онда...

— Добро — кажем. — Попићемо му за покој душе...

Он ме погледа зачуђено, а ја тек онда схватих шта је он то рекао и у мени као да нешто пуче.

Сећам се, устао сам, наслонио се на сто и гледам га одозго надоле.

— Кирил?! — а пред очима ми она сребрна паучина и поново чујем како она пуца и кида се. И кроз то језиво пуцкетање Диков глас допире до мене као из друге собе.

— Срце. Нашли су га у купатилу, голог. Нико ништа не разуме. Питали су ме за тебе; рекао сам да си сасвим добро...

— А шта има ту да се разуме? — мрмљам. — Зона...

— Седи — говори ми Дик. — Седи и пиј...

— Зона — понављам ја и не могу да престанем. — Зона... Зона...

И ништа око себе не видим, осим сребрне паучине. Читав бар је у паучини, људи се крећу а паучина пуца кад је ко закачи. И у центру тога онај Малтежанин, лице му зачуђено, дечје, ништа не разуме.

— Дечко — кажем му нежно — колико ти треба пара? Је л’ доста хиљаду? На! Узми, узми! — пружам му паре и већ вичем: — Иди до Ернеста и кажи му да је он ђубре и копиле; не бој се, слободно му реци! Он је кукавица!... Реци му то и право на станицу! Купи карту и врати се на своју Малту без задржавања!...

Не сећам се шта сам још викао. Сећам се, нашао сам се пред шанком, Ернест је ставио пред мене чашу нечег освежавајућег, па пита:

— Ти си данас, изгледа, при парама?

— Јесам — одговарам — при парама сам...

— Могао би сад да ми даш онај дуг. Сутра морам да платим порез.

И ту видим — у руци ми свежањ новчаница. Гледам у те зелембаће и мрмљам:

— Значи, није их узео, Креон Малтежанин... Значи, поносан је... Е, па, све друго је — судбина...

— Шта ти је? — пита Ерни пријатељски. — Да ниси мало претерао?

— Нисам — кажем. — Сасвим сам у реду. Могао бих одмах под туш.

— Ипак би требало да идеш кући — говори Ерни пријатељски. — Ипак си ти мало претерао.

— Кирил је умро — кажем му.

— Који Кирил? Је л’ то онај без једне руке?

— Који без руке, свињо! — вичем. — Од хиљаду таквих као што си ти једног Кирила не би се могло направити! Злотворе! — вичем. — Људима тргујеш! Смрћу нашом тргујеш! Све си нас купио за зелембаће! Хоћеш да ти сад разнесем ову рупу?!

Али тек што сам замахнуо, дограбише ме и повукоше некуд. А ја више ништа не знам и нећу да знам. Вичем, покушавам да се истргнем, ударам ногама. Долазим себи у тоалету, сав мокар, крвавих уста. Гледам у огледало и не препознајем се, и некакав тик ми трза образ; никад раније то није било. А из сале бука, лом, разбијање посуђа, вриштање девојака и чујем — Ималин урличе као гризли: «Покајте се, паразити! Где је Риђи? Шта сте урадили са Риђим, ђавољи накоте?...» И полицијска сирена завија.