Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Кад се добро размисли, Ернест и не зарађује баш тако много, вероватно — петнаест-двадесет процената, а ако га ухвате — десет година му не гине.

Уто моје племените мисли прекиде долазак неког пристојног типа. Нисам ни чуо кад је ушао.

Тек, нашао се с моје десне стране и учтиво пита:

— Дозвољавате?

— Само изволите — кажем.

Ситан, мршав, са шпицастим носићем и машном. Фаца ми је позната, негде сам га већ видео али се не сећам где. Он се попе на столицу поред мене и каже Ернесту:

— Бурбон, молим! — и одмах се окрете мени: — Извините, чини ми се да вас познајем. Ви радите у Међународном институту, зар не?

— Да — одговарам. — А ви?

Он спретно вади из џепа визиткарту и ставља је испред мене. Читам: «Алојз Макно, опуномоћени агент Бироа за емиграцију». Па да, сад га се сећам. Убеђује људе да оду из града.

Некоме је јако стало до тога да становници напусте град. Нас је у Хармонту остало једва половина од пређашњег броја, а они би да сасвим очисте град. Одгурнуо сам визиткарту и рекао:

— Не, хвала. Не занима ме. Жеља ми је да умрем на родној груди.

— А зашто? — живо пита он. — Извините за наметљивост, али шта вас заправо овде држи?

Зини да ти кажем шта ме овде држи!

— Како шта ме држи? — говорим ја. — А слатке успомене из детињства? А први пољубац у градском парку? Мамица и татица? Па онда, како сам се први пут напио и потукао у овом бару. Па најдража полицијска станица... — Вадим из џепа зашмркану марамицу и примичем је очима. — Не — кажем — низашта на свету!

Он се насмејао, лизнуо свој бурбон па ће замишљено:

— Никако не могу да схватим вас Хармонтовце. Живот у граду тежак. Војна управа. Лоше снабдевање. Поред Зоне живите као на вулкану. Сваког часа може избити нека епидемија или нешто још горе... Добро, старије људе још и разумем. Њима је тешко да оду са места где су проживели толике године. Али ви... Колико је вама година? Двадесет две, двадесет три, не више... Схватите једном да је наш Биро — добротворна организација. Ми не извлачимо из овога никакву корист. Просто желимо да људи оду са овог ђаволског места и укључе се у нормалан живот. Обезбеђујемо станове и запослење, а млађима, као што сте ви, још и могућност школовања... Не, стварно вас не разумем.

— А шта — кажем ја — неће нико да оде?

— Није да неће нико. Неки одлазе, посебно људи са породицама. Али омладина и старији... Па шта ви видите у овом граду? Обична рупа, провинција...

И ту сам му открио тајну.

— Господине Алојзе Макно — кажем. — Ви сте у праву. Наш градић је стварно рупа. Увек је то био па је и сад. Али сад је то рупа у будућност. Кроз ту рупу ми ћемо у ваш смрдљиви свет избацити такве ствари да ће се све променити. Живот ће бити другачији, бољи, свако ће имати све што му треба. Ето каква је то рупа. Кроз ову рупу долазе знања. А кад будемо имали знање, све људе ћемо начинити богатима, стићи ћемо и до звезда и куд год хоћемо. То је оно што ви зовете рупом...

Ту сам се прекинуо јер сам приметио да ме Ернест гледа запањено и постало ми је непријатно.

Ја, иначе, не волим да понављам туђе речи, чак ни ако ми се допадају. Поготово што код мене оне звуче некако фалш. Кад Кирил говори слушаш као омађијан. А ја говорим исто то, а испада некако другачије. Можда је то зато што Кирил никад није дотурао плен из Зоне под Ернестову тезгу. Па добро...

Ту се мој Ерни тргнуо и брзо ми насуо још шест прстију одједном. Кô вели: шта лупеташ, момак, сабери се. А шиљатоноси господин Макно опет је лизнуо свој бурбон па ће:

— Да, наравно... Вечни акумулатори, «плава панацеја» [1] Панацеја (грч.) — тобожњи лек за све болести. (Прим. прев.) Али, да ли ви стварно верујете у све то?

— Шта ја стварно верујем, то се вас не тиче — одговарам. — Ја сам вам говорио о граду. А са своје стране могу вам рећи ово: шта има у тој вашој Европи? Видео сам ја њу. Дању цркаваш на послу, увече зуриш у телевизор...

— Не мора то бити обавезно Европа...

— Свеједно. Свуда је исто, осим што је на Северном полу још и хладно.

А ево шта је чудно: ја сам стварно веровао у то што сам говорио. И наша Зона, кучка проклета, подмукли убица, била ми је тог тренутка стопут дража од њихових Европа и Африка. Нисам ја тада био пијан, већ сам просто на тренутак замислио себе како се сав исцеђен враћам с посла у стаду истих таквих кретена, како ме у подземној гурају са свих страна и како ми се све смучило и није ми ни до чега.

— А шта ви кажете? — окренуо се Макно Ернесту.

— Ја имам свој посао — нељубазно одговара Ерни. — Ја вам нисам тамо неки клинац! Ја сам сав свој капитал уложио у ово. Код мене понекад навраћа и сâм командант, генерал, разумеш?