Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Ти, сталкеру, немој да се зајебаваш са мном — каже он бесно и гледа ме сажижућим погледом. — Зашто се не заустављаш кад те зовем?

А већ су ту два плава шлема иза његових леђа — шапе им на дршкама пиштоља, очи се не виде, само браде се под шлемовима мичу. И како у Канади само проналазе такве медведе? Дању се ја патрола не бојим, али могли би да ме претраже, а то ми у овом тренутку не би требало.

— Па зар сте ви мене звали, капетане? — питам ја недужно. — Чуо сам да вичу неког сталкера...

— А ти, значи, више ниси сталкер?

— Како сам, захваљујући вама, одседео своје — оставио сам тај посао — кажем. — Доста ми је.

Хвала вам, капетане, ви сте ми отворили очи. Да вас тада није било...

— Шта си радио у предзони?

— Како шта? Па ја радим тамо. Већ две године.

И, да завршим тај непријатан разговор, вадим своју легитимацију и пружам је капетану Квотербладу. Он узе књижицу, сваку страницу добро погледа а печате само што није оњушио и олизао.

Онда ми враћа књижицу и видим: задовољан је, очи му сијају, чак се мало и заруменео.

— Извини, Шухарте — каже. — Нисам знао. Значи, нису били узалудни моји савети. Одлично!

Веровао ти мени или не, ја сам још тада претпостављао да ће од тебе ипак бити нешто. Није могуће да тако паметан момак...

И развезао причу. Ето ти га сад, излечио сам још једног меланхоличара, мислим ја и, наравно, слушам га богзна како пажљиво, скромно обарам поглед и осмехујем се, ширим руке и чак, сећам се, срамежљиво онако вучем ногом по земљи. Они грмаљи иза капетана још неко време су слушали а онда им је досадило — одоше где је веселије. А капетан филозофира дубокоумно: знање је, каже, светлост, незнање је тама, господ воли и цени поштени рад; уопште, исте оне мудрости којима нас је поп сваке недеље давио у затвору. А ја бих тако попио нешто — не могу више да издржим. Ништа, Ред, мислим се, издржаћеш још и ово. Ћути и трпи. Не може ни он још дуго овако, ево, већ је почео да губи дах... На моју срећу, једно од патролних возила је затрубило. Капетан Квотерблад се осврнуо, прогунђао нешто незадовољно и пружио ми руку.

— Па — каже — драго ми је што сам упознао новог, поштеног Шухарта. Радо бих попио са тобом чашицу у част овог познанства. Истина, лекари су ми забранили алкохол, али пиво бих могао. Само, као што видиш — служба зове. Али још ћемо се срести.

Не дао бог, мислим ја. Али пружам му руку и настављам да се црвеним и устручавам — све како се њему допада. Онда се он вратио до патролних кола, а ја само што нисам отрчао у «Боржч».

«Боржч» је у ово доба дана празан. Ернест стоји иза шанка, брише чаше и гледа кроз њих.

Интересантна ствар — ти бармени, кад год да дођеш, увек бришу чаше, кô да им од тога живот зависи. Цео дан ће тако стајати — узме чашу, зашкиљи, погледа је на светло, дуне у њу и — трљај. Трља он, трља, онда опет погледа, сад кроз дно, и наново...

— Здраво, Ерни! — кажем — Доста си је гланцао, избићеш јој дно тако.

Он ме погледа кроз чашу, прогунђа нешто из стомака и, без сувишних речи, насу ми четири прста жестине. Ја сам се успентрао на барску столицу, отпио гутљај, зажмурио, одмахнуо главом, па опет гутљај. Фрижидер бруји, из музичког аутомата допире нека тиха музика. Ернест хукће у следећу чашу — све је нормално, лепо... Ја сам испио до краја и спустио чашу а Ернест је и без питања уснуо још четири прста.

— Је л’ ти сад лакше, сталкеру? — пита. — Јеси ли се повратио?

— Само ти трљај — кажем. — Један је тако трљао док није дозвао злог духа.

— И ко ти је тај? — пита Ернест.

— Па један бармен овде — одговарам. — Пре тебе.

— И шта је с њим?

— Ништа. Шта мислиш, зашто је била Посета? Трљао он, трљао... и дошли ванземаљци.

— Ух, што си духовит — каже Ернест, али ипак се осмехује.

Оде он у кухињу и врати се са тањиром пуним печених кобасица. Тањир је ставио испред мене, примакао кечап и опет се латио чаша. Ернест зна свој посао. Има добро око, одмах види да сталкер долази из Зоне, да ће ту бити нешто за њега, и добро зна шта треба Сталкеру после Зоне. Ерни је наш човек. Професионалац.

Појевши кобасице, ја запалих и почех да израчунавам колико зарађује Ернест на сталкерима. Не знам тачно какве су цене у Европи, али сам начуо да се «празна кутија» тамо продаје за готово две и по хиљаде, а Ерни нама плаћа свега четиристо. «Батерије» су тамо барем стотину по комаду, а ми добијамо највише двадесет. Вероватно је и са свим осталим тако. Истина, ни слање робе за Европу није бадава. Овоме дај на руке, ономе дај... шеф станице је сигурно такође на његовом платном списку.