Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Деловало је. Нису чак ни питали шта је било са тим Линдоном Кратким. Летимо тако тихо назад, а ја мислим само на једно — како ћу са уживањем да одвијем чеп и повучем први гутљај. А пред очима ми сваки час блесне она паучина.

Укратко, извукли смо се из Зоне, заједно са «летећом платформом» отишли у перионицу, односно, научничким језиком, у санитарни хангар. Тамо су нас онако са оделима добро изрибали, озрачивали нечим, посипали још нечим, па опет купали, па осушили и најзад рекли — готово, момци, слободни сте! Онда Кирил и Тендер понесоше «кутију». Окупише се запослени у Институту, маса њих, не можеш проћи, али ево шта је интересантно: сви само гледају, поздрављају, честитају, а да помогну уморним људима да носе ту ствар — ниједан мајчин син није се нашао... Добро, то се мене не тиче. Сад ме се ништа више не тиче...

Свукао сам спецодело, бацио га онако право на под — неки од наредника ће га већ покупити — и упутио се под туш, јер сам био мокар од главе до пете. Затворио сам се у кабину, извадио пљоску, одвио чеп и залепио се за грлић као пијавица. Седим на клупици, у коленима празно, у души празно, пијем ону жестину као воду. Жив сам. Пустила ме је Зона. Пустила ме, кучка. Вољена моја. Подла стрвина. Жив сам. Никад они новаци неће то схватити. То само прави сталкер може да разуме. И низ лице ми теку сузе — да ли од жестине, да л’ од нечег другог. Исисао сам пљоску до последње капи; ја мокар, она сува. Наравно, још један гутљај је зафалио. Али нема везе, то се још може поправити. Сад се све још може поправити. Жив сам. Запалио сам цигарету, седим. Осећам да се смирујем. Пале ми на памет и премије. То је код нас у Институту добро уређено. Могао бих право одавде по коверат. А могли би ми га и под туш донети.

Полако сам се скинуо. Скинуо сам и сат, погледао — пуних пет сати смо провели у Зони, господо! Пет сати. Стресао сам се кад сам то видео. Да, господо, у Зони време не постоји...

Уосталом, шта је за сталкера пет сати? Ситница. Како би вам се свидело дванаест сати? Или два дана.

Кад не стигнеш да се вратиш током ноћи, цео следећи дан лежиш у Зони носа заривеног у земљу и више се ни не молиш, већ пре бунцаш, не знаш јеси ли жив или мртав... А онда следеће ноћи завршаваш посао и привучеш се са пленом до границе — а тамо патроле са аутоматима, керови који те мрзе и којима није у интересу да те хапсе, јер те се плаше насмрт, за њих си заразан и најбоље је да те убију издалека, па ти после докажи да су те упуцали против прописа... И, значи, опет нос у земљу, моли се до зоре, па опет до мрака, а плен лежи поред тебе и, што је најлепше, не можеш знати да ли он само тако лежи или те полако убија. Или као са Кошчатим Исаком. Нашао се у Зони на отвореном, скренуо са пута и заглавио између два јендека — ни лево, ни десно. Два сата су пуцали у њега и никако да га погоде. Два сата се претварао да је мртав. Хвала богу, најзад су поверовали и отишли. После сам га срео и нисам га могао препознати — сенка од човека...

Обрисао сам сузе и пустио воду. Дуго сам се купао. Туширао сам се врућом, па хладном, па опет врућом. Цео сапун сам потрошио. Онда ми је досадило. Затворио сам туш и чујем — Кирил лупа на врата и виче:

— Еј, сталкеру, излази! Стигли зелембаћи!

Зелембаћи — то је добра ствар. Ја отворих врата и видех — стоји Кирил го, само у гаћама, весео и раздраган, и пружа ми коверту.

— Држи — каже. — Од захвалног човечанства.

— Јебало те човечанство. Кол’ко има пара?

— За изузетан плен и за херојско држање у опасним ситуацијама — две месечне плате!

Е, да. Тако се већ може живети. Кад би ми овде за сваку «празну кутију» давали по две плате, ја бих одавно послао Ернеста где треба.

— Па, јеси ли задовољан — пита Кирил а осмех му од увета до увета.

— Онако — кажем. — А ти?

Он не рече ништа, само ме загрли, притисне на своје мокре груди и одгурне, па оде у суседну кабину.

— Еј! — викнух за њим. — А шта нам ради Тендер? Сигурно пере гаће?

— То ти мислиш. Тендера су опколили новинари, и да га видиш само како је сад важан... Тако им компетентно излаже...

— Како им излаже? — питам.

— Компетентно.

— Добро — кажем. — Убудуће ћу носити речник са собом. — А онда као да ме је струја ударила. — Чекај, Кириле! — викнух. — Изађи напоље!

— Па већ сам се скинуо — одговара он.

— Излази, не изводи!

Кирил изиђе. Ја га дохватих за рамена и окретох. Ништа. Учинило ми се. Леђа су му чиста. Срце ми се смирило.

— Шта си се закачио за моја леђа? — пита он.

Пљеснуо сам га по леђима, вратио се у своју кабину и затворио се. Нерви, ђаво да их носи.