Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Тако је то — каже. — Почиње се са великим радовима. Институт подиже три нове зграде, а осим тога, спремају се и да ограде Зону зидом од гробља до старог ранча. Завршавају се добра времена за сталкере...

— А кад су за сталкере била добра времена? — кажем и мислим се: ето ти га сад, лепу вест ми је донео. Значи, одсад нема ништа са стране. Можда је то и боље — мање је ризика. Ићи ћу у Зону дању, легално — зарада је, наравно, много мања, али је зато и много сигурније: «летеће платформе», спецодела, ово-оно, а и о патролама нећу морати да бринем. Живећу од плате а пићу од премија. И онда се ипак озловољих. Опет треба пазити на сваки грош: ово се може себи дозволити, оно не може...

Треба штедети новац за Гуту, у бар више нећу моћи да идем, али зато ћемо ићи у биоскоп... И све ће бити сиво. Сваког дана сиво, и сваке вечери сиво, и сваке ноћи сиво...

Седим ја тако и размишљам а Дик ми говори на уво:

— Синоћ сам у хотелу свратио у бар да попијем нешто против несанице, а тамо седе неки нови.

Одмах ми се нису допали. Један од њих седа до мене и почиње разговор, онако издалека, около— наоколо, сугерише ми како он мене зна, зна ко сам ја и где радим и наговештава да је спреман добро да плати за разне услуге...

— Полицијски провокатор — констатујем. Досадно ми је то, таквих сам се типова овде већ нагледао и разговора о «услугама» наслушао.

— Није, драговићу мој, саслушај ме до краја. Ја сам мало попричао са њим, наравно, опрезно, глумио сам будалу. Дакле, «црне капљице», «зујалице» и остала бижутерија њега не занимају. А о томе шта му треба говорио је само изокола.

— Па добро, шта је то хтео да набави? — питам ја изнервирано.

— Колико сам ја схватио, «вештичје пихтије» — одговара Дик и гледа ме некако чудно.

— Ма немој, баш то му треба! — узвикнем. — А да му није случајно потребна и «смрт-лампа»?

— Ја сам га то исто питао.

— И шта каже?

— Каже да јесте.

— Ма је ли?! Онда нека иде сам и нек’ узме. Па то је ситница! «Вештичјих пихтија» пуни су подруми, само да узмеш лопату и да вадиш. Сахрана на сопствени рачун.

Дик ћути, гледа ме испод ока и чак се не осмехује. Шта му је, ког ђавола, није ваљда озбиљно мислио да ја то урадим? И онда ми се упалила сијалица.

— Чекај мало — кажем. — Па ко је био тај, кад је чак и у Институту забрањено проучавање «пихтија»?

— Аха — каже Дик и даље ме гледајући. — Истраживање, које представља потенцијалну опасност за човечанство. Јеси ли сад схватио ко је то био?

Нисам схватио ништа.

— Ванземаљац, шта ли? — кажем.

Он се насмејао грохотом, потапшао ме по рамену па ће:

— Е, баш си наиван! Дај боље да попијемо.

— ‘Ајде — кажем ја, а у себи се кувам. Ономе сам припрост, овоме сам наиван... — Еј! — вичем. — Ималине! Доста си спавао, дај да пијемо.

Не вреди, спава тај. Спустио своју црну њушку на црни сто и спава, руке му висе до пода. Ја и Дик настависмо да пијемо без Ималина.

— Па добро — кажем — наиван или не, али ја бих о том типу јавио куд треба. Колико год мрзео полицију, сâм бих отишао и пријавио га.

— Да, да — каже Дик. — А онда би те у полицији питали: а зашто се тај тип обратио баш вама? ‘Ајде сад?

Одмахнух главом:

— То је тачно, само знаш шта? Ти си, дебелогузи, три године у граду, а у Зони ниси био ниједном; «вештичје пихтије» си видео само на филму, а да си видео шта оне у природи раде од човека...

То се из Зоне не сме износити. Знаш и сам какви су сталкери — њима само дај паре, што више — то боље, али ово не би ни Пуж урадио. Ни Лешинар Барбриџ... Не смем ни да замислим, коме и зашто требају «вештичје пихтије»...

— Све је то тако — каже Дик. — Само што ја никако не бих волео да ме једног јутра пронађу и констатују самоубиство. Ја нисам сталкер, али и ја сам човек огрубео и послован. И, некако, волим да живим. Дуго већ живим, па сам се навикао...

Ту се одједном Ернест продерао иза шанка:

— Господин Нунан! Телефон!

— Ух, мајку му! — љутито ће Нунан. — Сигурно опет рекламације. Нигде немам мира. Извини, Ред — каже.

Он устаде и оде до телефона. А ја остадох са Ималином и са флашом и, пошто од Ималина користи нема, сам се хватам у коштац са њом. Ђаво да носи ту Зону, нигде од ње нема спаса. Куд год да пођеш, с ким год да проговориш — увек Зона, Зона, Зона... Лако је Кирилу да филозофира како ће из Зоне стићи вечни мир и благостање. Кирил је добар момак и нико за њега неће рећи да је глуп, напротив. Али он нема појма о стварном животу. Он не може ни да претпостави колико се разних зликоваца мота око Зоне. Ево, сад су неком затребале «вештичје пихтије». Не, Ималин, макар је и пропалица, макар је и психички оболео на религиозној основи — кад мало размислиш, можда је у праву: