Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Чим сам чуо сирену у мојој глави је све стало на своје место. Свега се сећам, све знам, све разумем. И у души више ничег — само ледени бес. Тако, мислим, сад ћу ти приредити весеље. Показаћу ти ја шта је сталкер, смрдљиви трговче! Извадио сам из џепа «зујалицу», нову, неупотребљавану, пар пута је притиснуо прстима, одшкринуо врата и убацио је у салу. Онда отворих прозор, па на улицу. Наравно, хтео сам да видим како ће испасти, али морао сам што пре напоље. Ја ту «зујалицу» слабо подносим, одмах ми удари крв на нос.

Потрчао сам кроз двориште и чујем: прорадила моја «зујалица» пуном снагом. Прво су у целом кварту почели да лају и завијају пси — они први чују «зујалицу». Онда је у кафани неко завриштао тако да ми је и на тој даљини одјекнуло у ушима. Могао сам да замислим шта се унутра догађа: неко је пао у меланхолију, неко је подивљао, неко не зна где да се завуче од страха... Страшна ствар је та «зујалица». Сад се Ернестова кафана неће тако скоро напунити. Наравно, он ће се досетити ко му је то приредио, али баш ме брига. Готово је. Нема више сталкера Реда. Доста ми је. Доста ми је да ризикујем главу и да још друге том послу учим. Погрешио си, Кириле, пријатељу мој. Испало је да ниси ти у праву, већ Ималин. Људи немају шта да траже у Зони.

Прескочио сам једну ограду и полако кренуо кући. Гризем усне, хтео бих да заплачем а не могу. Испред мене више ничег нема, празнина. Сива свакодневица. Кириле, једини мој пријатељу, како се то десило? Шта ћу ја сад без тебе? Перспективе си ми сликао — нов, другачији, лепши свет... а шта сад?

Можда ће неко заплакати за тобом у далекој Русији, а ја ни то не могу. А ја сам за све крив, идиот, нико други него ја! Како сам могао да га водим у гаражу, кад му се очи нису привикле на таму?

Целог живота сам био као вук, целог живота само сам на себе мислио... И у неко доба сетио сам се да обрадујем неког, да учиним за њега нешто. Шта ми је, ког ђавола, требало да му говорим о тој «кутији»? И кад сам помислио на то, тако ме је стегло у грудима, просто да стварно почнем да завијам као вук. Изгледа да сам то и учинио: људи су се тргли и одмакли од мене, али онда ми је лакнуло — видим, Гута иде.

Иде она право према мени, моја лепотица, моја девојчица, корача својим складним ногама, сукња јој се над коленима њише, одасвуд је прате нечије очи, а она иде као по ужету, не гледа ни лево ни десно, и ја некако одмах схватих да она то мене тражи.

— Здраво, Гута — кажем. — Куд си кренула?

Она ме погледа, у тренутку виде све — и моју разбијену њушку, и мокру јакну, и крваве песнице — и ништа не рече на то, него ће:

— Здраво, Ред. А ја те баш тражим.

— Знам — кажем. — Идемо до мене.

Она ћути, окренула се и гледа устрану. Ах, како јој је глава подигнута, какав јој је врат — као у кобиле младе и горде, али већ покорне своме газди. А она ми онда каже:

— Не знам, Ред. Можда више нећеш хтети да се виђаш са мном.

Мени се срце одмах стеже — шта сад још? Али ја сасвим мирно кажем:

— Не разумем, Гута... Извини, ја сам данас мало попио, па можда зато теже схватам. Због чега бих одједном хтео да прекинемо?

Узимам је под руку и полако идемо мојој кући, а сви који су до малочас зурили у њу журно крију њушке. Ја у овој улици живим од рођења; Реда Риђег сви добро знају. А ко ме не зна, брзо ће ме упознати; тога је и она свесна.

— Мама тражи да идем на абортус — одједном каже Гута. — А ја то нећу.

Ја сам још неколико корака направио пре него што сам све то схватио, а она наставља:

— Нећу да идем на абортус, хоћу да имам дете од тебе. А ти — како год хоћеш. Можеш слободно да ме оставиш, ја те не држим.

Слушам је како говори, храбрећи саму себе, слушам и полако отупљујем. Све ми се замутило у глави и само ми се врти нека глупост: један човек мање — један човек више.

— Мама ми каже — говори Гута — дете је од сталкера, нећеш ваљда да рађаш наказе... Он је несталан, каже, нећете имати породицу, ништа. Данас је на слободи, сутра — у затвору. Али мени је свеједно, ја сам на све спремна. Могу ја и сама. Сама ћу га родити, сама ћу га подићи, направићу човека од њега. Не требаш ми ти. И немој више да ми долазиш — нећу те пустити ни на праг...

— Гута — кажем — чекај мало! — И не могу да издржим, проваљује из мене неки живчани, идиотски смех. — Пожурила си мало да ме тераш!

Ја се смејем као лудак, а она стаде, сакри ми лице у груди и расплаче се.

— Шта ћемо сад, Ред? — пита она кроз сузе. — Шта ћемо сад?