Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Настрадао си зато што си тако похлепан — хладно је рекао Редрик. — Ја ту нисам ништа крив.

Завежи сад.

Неко време Барбриџ је само стењао. Поново је завукао прсте под оковратник и сасвим забацио главу.

— Узми цео плен — прокркљао је. — Само ме немој оставити.

Редрик је погледао на сат. До свитања више није било дуго, а патролна кола никако нису одлазила. Рефлектори су шарали по жбуњу, а негде тамо, сасвим близу патролних кола, налазио се камуфлирани ландровер и сваког часа је могао бити откривен.

— Златна кугла — опет је почео Барбриџ. — Ја сам је нашао. А такве глупости су причали о њој.

Ја сам и сâм лагао свашта. Као, да испуњава сваку жељу. Ех, да је сваку, одавно мене не би ту било. Живео бих у Европи. Пливао бих у парама.

Редрик га погледа одозго. У плавим краткотрајним одблесцима Барбриџево лице је изгледало као мртво. Али стаклене избечене очи су пажљиво и јасно гледале Редрика.

— Нема никакве вечне младости — говорио је Барбриџ. — Нема ни пара. Али добио сам здравље. И деца су ми здрава. И жив сам. Ти не можеш ни да замислиш где сам све био. И остао сам жив.

— Облизао је усне. — Само једно сам молио. Да живим. И да ми дâ здравље. И нормалну децу.

— Ма зачепи већ једном — најзад рече Редрик. — Брбљаш као жена. Ако будем могао — извући ћу те. Жао ми је твоје Дине. Отишла би на плочник...

— Дина... — прокркљао је Барбриџ. — Девојчица моја. Лепотица. Они су тако размажени, Риђи.

Све су имали. Пропашће без мене. Артур. Мој Арчи. Ти га знаш, Риђи. Кад си још видео такве?

— Рекао сам ти: ако будем могао — извући ћу те.

— Не — Барбриџ је наваљивао. — Извући ћеш ме у сваком случају. Рећи ћу ти где је Златна кугла.

— Па реци већ једном.

Барбриџ је застењао и замешкољио се.

— Моје ноге... — рекао је. — Опипај, како изгледа.

Редрик је пружио руку и превукао дланом од колена наниже.

— Кости... — кркљао је Барбриџ. — Има ли још костију?

— Има, има — слагао је Редрик. — Не брини се.

У ствари, осећала се само чашица колена. Ниже, све до стопала, нога је била као од гуме, могла се везати у чвор.

— Лажеш — рекао је Барбриџ. — Зашто ме лажеш? Као да ја не знам, као да никад нисам видео!...

— Колена су ти цела — рекао је Редрик.

— Сигурно лажеш — поновио је Барбриџ са очајничком надом. — Нема везе. Само ти мене извуци. Све ћу ти дати. И Златну куглу. Нацртаћу ти мапу. Рећи ћу ти за све замке. Све ћу ти рећи...

Он настави да говори и да обећава, али Редрик га више није слушао. Гледао је према цести.

Светлост три рефлектора више није скакутала по жбуњу већ се укрстила на оном мермерном споменику и у плаво осветљеној измаглици Редрик је јасно видео погнути црни лик како тумара међу крстачама.

Човек као да се кретао наслепо, право на рефлекторе. Редрик је видео како је онај налетео на велики крст, узмакао корак, поново ударио у крст и тек онда га обишао и продужио, пружајући напред дугачке руке са раширеним прстима. Онда је одједном нестао, као да је пропао у земљу, после неколико секунди опет се појавио, мало даље десно, корачајући са некаквом нељудском упорношћу, као навијена играчка.

И одједном су се рефлектори угасили. Зашкрипало је квачило, дивље је прорадио мотор, кроз жбуње се пробило плаво-црвено сигнално светло и кола су, нагло убрзавајући, кренула према граду и нестала иза зида. Редрик је дубоко удахнуо и спустио патент на комбинезону.

— Сигурно су отишли... — грозничаво је мрмљао Барбриџ. — Риђи, идемо... Идемо, брзо! — Он се узврпољио, опипао рукама око себе, дохватио ранац са пленом и покушао да устане. – ‘Ајде, шта сад чекаш?

Редрик је гледао према цести. Сад је тамо било мрачно, ништа се није видело, али тамо негде је био о н а ј , корачао је као механичка играчка, падао је, налетао на крстаче, заплитао се у жбуње.

— Добро — рекао је Редрик гласно. — Идемо.

Он подиже Барбриџа. Старац је као клештима обухватио његов врат левом руком и Редрик га, немајући снаге да се усправи, четвороношке повуче кроз рупу у огради, хватајући се рукама за мокру траву.

— Хајде, хајде — пожуривао је Барбриџ. — Не брини се за плен, ја га држим, само ти вуци...

Стаза је била позната, али мокра трава је клизила, гране оскоруше ударале су по лицу; старац је био невероватно тежак, као да вуче мртваца, па се још и ранац са пленом, звецкајући и лупајући, све време качио за нешто, а најстрашнија је била могућност да налете на о н о г , који је, вероватно, још увек тумарао овде у мраку.

Кад су изишли на цесту још увек је био мрак али се већ осећало да је свитање близу. У шуми с друге стране цесте сањиво и несигурно огласиле су се птице, а над мрачним кућама далеке периферије, над ретким жутим светлима уличне расвете ноћни мрак је већ заплавео и одатле је подувао хладан, влажан поветарац. Редрик је оставио Барбриџа поред пута и, погледавши на све стране, као велики црни паук одјурио преко. Брзо је нашао ландровер, побацао са хаубе и крова маскирне гране, сео за волан и опрезно, не укључујући фарове, извезао се на цесту. Барбриџ је седео држећи ранац са пленом и опипавајући ноге.